И дође теве екипа, на време, сат пре заласка. Велика представа "Игара без граница" је требало да почне, а они би требало да баце линк до Сплита. На правом су месту - са овог брда се види директно и одговарајући врх тамо, а и још два-три значајна врха, а са северне стране, мало ван нашег зида, се пружа и поглед право доле на стадион.
Уштекали су каблове, нанишанили тањире, кренула је слика тамо амо а кренуло је и вино, док се онај јунећи бут пекао. Вино није оно које су они донели, двапут смо га већ празнили и пунили, доле код водниковог таста. Мислим да су добро прошли, ово вино је било боље.
Наравно да смо пили са њима. Заставник је нестао, наводно отишао до града да се састане са неким официром да види што нам није стигло оно брашно. Отишао је доле пешке, споменувши Шимету да ће бити доле "Код сусида" ако буде фрке. То је прва кафана до места где се завршава наш пут, тј где почиње. Ту смо га некако и заборавили, знајући да се склонио јер се не живи добро са теве екипом. Радио је он ту и пре, а и они су радили више преноса, било је ту и фудбала и кошарке да се преноси, па боље да не буде неког белаја, оде он.
То се црно вино пило из букаре, нешто попут качице са дном мало ширим од врха, и изнад обода благо извијеном дрвеном дршком. Посебан шмек је давала омања наранџа, засечена на осам места по меридијанима, која је пливала у вину и лупкала по носу док се пије, давала арому.
Кад је екипа завршила са јелом, вина већ није било, спаковали су се и отишли. Рачунали смо да ће се мимоићи с њим негде успут, или да ће он да их спази како одлазе - ваљда ће седети негде на тераси, лепо је вече - а пошто других возила нема, знаће да више нису ту па ће доћи. За то му не треба више од пола сата.
Прође сат, њега нема.
Моркец, Шиме и ја некако преузмемо улогу, ајде, привременог штаба. Решимо да пошаљемо најкрупнијег међу нама са возачем у кампањоли, без посебних упутстава, само да му понуде превоз ако му треба, и да му јаве да су ови отишли и да је све у реду.
Прође 45 минута, нема ни њих, шта сад. Послали смо онда Шимета као патролу, са још једним, да извиде и јаве нам се. Дали смо им један воки токи и договорили шифре, јер то ради на истом каналу као и бродови, а било је и јако близу ватрогасном каналу, па се догађало да цео град зна тајна имена за разне војне објекте по крају, и морали су мало да прерасподеле фреквенције и уведу нова имена. Након очекиваних 30 минута, јавља се Шиме: "овдје Хорације, Хорације, Хорације. Зелени објекат је лоциран. Лоциран је и плави објекат, али је дубоко усидрен."... што је значило да су нашли кампањолу (СМБ фарбана, наравно), а и заставника (у морнаричкој плавој униформи) ама мртвог пијаног.
Успели су да га раставе од неког другог морнаричког официра с ким је пио и с ким се скоро потукао, стрпали га у кампањолу и одвезли га горе. Није се бунио што смо преузели иницијативу, али нас је средио неколико дана касније. (немам појма шта и како, нисам записао одмах... значи ништа страшно)