23-IV-2013.
Снеци је година. Веца није позивала, али се ћале сетио па ју је позвао унапред. Она је отишла бициклом до велике пијаце (не оне мале на Ружи), да купи мали усисивач, овог пута мало јачи и да ради на струју, не на батерије. Онај лањски није имао капацитет - истера 15 минута из акумулатора а онда се пуни цео дан. Кромпирове златице има много више него што тај може да покупи. Овај ради на 220, имам из двапут 80м кабла. А имамо и више кромпира, посејала у суботу (три леје по 25м, у двоструком реду између лукова и нове стазе коју смо накјуче прокопали).
Чим сам завршио нови билд Федса и истестирао га, отишли смо по ћалета па на гробље. Није нас било много - Веца са ћерком, Снецин муж и син, неки сликар овдашњи што им је кућни пријатељ, троје са њеног посла (један јој је ваљда био и послодавац). Једна се све као нешто надала да ћу је препознати, каже радила је у Бангроу, Аваи је био у истој згради. А, да, како да не, ми смо само улетали и излетали, а вас је било стотину. За те четири године сам и Снецу видео само трипут у згради.
Онда смо се одвезли код Веце, и успут сам имао омању незгоду. На жутом мосту сам био шести на семафору, овећи камион скроз напред, а требало је да скренем лево. Улучио сам прилику кад је у сусрет долазило нешто ситније, и провукао се - и десним огледалом докачио огледало оног што је био испред мене. Ма добро, та су огледала од пластике, на опругу, само се повију па их после исправиш.
Али тип ме нашао двадесетак минута касније, прилично љут. Испало је да сам му огребао задњи леви угао... а да, има ту нека танка линије од десетак сантиметара, навоштиш па се не види. Нисам хтео да се свађам, реко нисам добро ошацовао растојања, само сам гледао да штету умањим (бар да ми не драми и не прави од комарца магарца)... „па што ниси стао, ред је да се стане“ - „а што да станем, пластика о пластику, нема штете, а и где да станем, ти идеш право ја лево, нит ја могу за тобом нит ти за мном, и где да станем, па наредних 300м нема где да стане један а не двојица“ и онда „ево, имам у џепу 3000 динара, јел то покрива трошак?“. Бес му је нагло спласнуо, „пази, ја радим у полицији, можеш замислити шта сам све могао да ти урадим, ал' видим да си добар човек... д. После сам чуо да ни званични записник о штети (која је вероватно била испод 1000 динара) не пали, јер има обучених тимова који би напросто кривотворили папир на нулу више и онда на суду ја реко овако он реко онако, останеш без гаћа. После смо то коментарисали за ручком, кажу да сам му дао превише - ма, толико кошта да не морам да се упознајем са типом.
Увече отишао у ДЦ-99, бициклом. Задњем блатобрану се поломио горњи држач, парченце танког лима. Покушао сам да возим тако, али блатобран лежи на задњем точку. Онда се сетим да још имам банџи на пактрегеру па га притегнем њим. Упалило.
У клубу, састанак, као и обично, негде у подруму Дома омладине, сад ваљда Културног центра. Добро се и држи амбијент, не изгледа превише офуцано, осим оних фотеља, које је одавно требало заменити. Остало их је још неколико, и виђам их у ходнику.
У ово време је Брља већ био редован члан клуба. Било је ту и тамо незгодно, једини од два лика у целом граду с којима не говорим (други би био Фурцула, ал' он се појавио укупно једном, прошле године) сад седи у истој соби и као расправљамо. На изласку сам му и рекао да ако не зна зашто не говорим с њим, нек се пипне по џепу. И то је било то, нисам више имао контакта са њим, а и у клуб сам престао да долазим, можда негде од јесени.
То вече је један показивао своје фотке. Одлично памти, за сваку зна годину, фоткалицу, филм, сочиво. Канда је доста покупио од Хелмута Њутна, бар око инсценације, што је превео у овдашње амбијенте и своју естетику. Наравно, ако ћемо до еротичара, Јози је најјачи у клубу, ал' није нешто коментарисао.
Отишао са тим излагачем на пиво, с нама и Мишко, испред позоришта (тј. у Зелено). Успут причамо о фотографији и нарочито о овом што је он показивао, реко „миссим ша, имаш тих ликова који доведу рибу, паркирају је како било и само шкљоцају, скроз битни што сликају актове. Ма јака ствар, видимо пичку, па јеботе видели смо их хиљаду, него дај шта си ти то осим пичке хтео да покажеш, шта си ти ту радио, има ли то неког смисла, намере, је ли макар амбијент...“. „Сад кад си рекао оно пичке, видели смо их хиљаду, а пролазе неке клинке, чују и само се окрећу за тобом“.
Истина, и то што је он приказао, бар на првих десет фотака нисам био сигуран да ли је приказано дупе мушко или женско, особа није баш прејако вукла ни на ову ни на ону страну, а и те танге су биле нешто чудне. Види се мало на приложеној фотци.
Онда сам у повратку напола гурао бицикл јер сам заборавио да понесем светло, нешто од пет ледовки на батерије, што се скида. Кад сам измакао из центра, возио сам тротоаром, а тек кад сам прошао зграду мурије код бусодрома сетио сам се да и даље имам динамо, и гле, ради.
Спомиње се: Аваи, Бангро, Борко Бошковић (Фурцула), Вера Стојановић (Веца), Горан Стаковић (Брља), Дом омладине, ДЦ-99, Зелено звоно, Јошка Апро (Јози), Мишко Ленђел, Ружа, Снежана Стојановић (Снеца), Федс, на енглеском