И тако чекамо на тој станици метроа, што је подземна хала са степеницама на једном крају и спуштеним зидом од ролетни на другом. Неки дућани типа киоска около, сви затворени, дакле шта имаш са собом, то ти је.
Прикачи нам се омања девојка, отприлике Горанино годиште, говори чист загребачки хрватски, нешто сам јој помогао око превода, и онда смо наставили да брбљамо целу ноћ. Неки лик је покушавао да се накачи бар једној од њих, али је канда био сувише пијан да било шта постигне, осим да испадне досадан и напоран, како већ бива са пијаним момцима. Говорио је само мађарски, па сам и његово морао да преводим. Бар нам је скратио чекање за сат.
Цео разговор је у ствари био размена жаргона. Након само четири године живота у одвојеним државама, расинхронизовали смо се. Наравно, Београд и Загреб су увек имали свако своје, али је било увек неких веза, цурило је из једног у други, и доста их је било који су пратили (а и Сарајево). Сад смо надокнађивали тај заостатак. Најчешће се чуло „У је, как си то рекла? То морам запамтит, то брије!“.
У 5:00 су се најзад дигле ролетне, ушли смо у метро и стигли до Западне железничке, где смо открили да имамо да чекамо још пар сати на своје возове. Отишли до оближње посластичарнице, нешто као доручковали и попили по оно што зову кафом. Опичен тренутак је кад је рекла да јој је мати Српкиња, а никад није имала проблема. Кад је на крају на цедуљи написала име и телефон, видим да се презива као један од поглавара Ендеха... па, наравно да ниси имала проблема.
А онда свако на свој воз. Стигли смо отприлике за ручак, па после на спавање.