Први пут турио ССД диск у Змајчека. Нешто од Интела, и не претерано велик, ваљда 120Г, што ми је дошверцовао Злија из Москве (!). Фирма га послала тамо на неколико месеци, долази ваљда за сваки други викенд. Мало сам причекао, ал' бар немам додира са царином а још мање са домаћим скидачима кајмака.
Чујем да је нешто гунђао што је она баталила сликарство. Канда му се баш свиђало да буде са уметницом, кад оно испала колегиница. Некако му није исто.
Прво је испало да ако и имам довољно САТА каблова, немам струје за њега. Па сам нашао некакав резервни разводник, који сад изиграва адаптер, од кога се користи једва четвртина, али ради посао. Машина је значајно живља, нарочито Жабац, писан у дот њету, коме је трајало десетак секунди док исцрта све графичке елементе - сад се диже за секунду. Значи тако, дот нет пише битмапе по диску ко блесав, а? Ко би рекао. Глупандери из Мајкрософта.
Тамо ми је сад и темп фолдер, и Светлокоморин следећи каталог. Идеално би било да ставим и све базе на нови це диск, али идиоти из Редмонда воле да у master.mdb чувају апсолутне путање до свега, па је све заварено где је. Морао бих да преместим прво системске базе, па своје, па онда мастер и модел. Лакше бих научио да поправљам кола, јеботе.
Софтвер од Интела је неупотребљив, или клонира цео диск или ништа, а не само партицију. Други, од Парагона, кошта 20$, што бих радо платио да не инсистирају на жетви адресе и имена. А? Зар Пејпел не гарантује исплату и да ме зна? Хоћете да ме спамујете, ето вам имејла. Одјебите у троскоцима. Скинуо ИзиУСов ТудуБекап и завршио посао до ручка.
Неша се нешто драо пре ручка, никако да га зауставимо... док није пробао. Па је онда јео још. Па тражио репете (овог пута, изузетно, били су у жутој соби, гледали цртаће са мистер Бином, не бисмо да се тамо једе, дођу мрави).
Још је топло, ово михољско се баш одужило, скоро новембар а још је топло, двадесет и нешто. Кад звекне зима, биће озбиљно.
За први новембар сам пустио да се на Суштини објави овај текст. Ово је ново у Бјоу - обично прво напишем на енглеском па преводим на српски. Још увек (јануара 2021.) не могу да синхронизујем верзије у оба смера, па се сваки слог прво направи у фоксу, јер одатле могу да извезем, а да увезем никако. Сад бих прво тамо направио празан слог, сачекао да се извезе, па овде у пајтону написао текст, па онда назад у фокс да преведем на енглески, као што сам сад урадио.
Разлика између лудајначе и гибанице није само у пуњењу. Гибаница је јело, лудајнача је оргија.
Мада, као клинац нисам баш волео лудајначе. Да ли је било прејако за детиња чула, као што је случај и са келерабом и карфиолом у супи? Нисам их волео, сад их волим.
Или сам напросто те среће да моја госпоја кува много боље него моја покојна мати или баба? А она баш и није имала од кога да учи, у кувању је прилично самоука, метод распитивања, завиривања у рецепте (са све гуглањем као дисциплином), и вишегодишње емпиријске изградње одокативне интуиције. Мислим да је кључ у оном емпиријском, на упорном експериментисању и “што да не” приступу.
Што је кључна цивилизацијска разлика. Нешто налик помаку од занатског ка научном приступу. И нешто још јаче у позадини.
Моји непосредни преци су можда последња генерација одрасла на дословном преношењу вештина с колена на колено. Са нагласком на дословном: ту није било ништа педагогије, а ни превише разумевања зашто се ово ради овако, а зашто не сме да се ради онако. Уместо тога је било да се ради овако јер ја тако кажем, а не ради се онако јер ћеш добити по прстима ако пробаш још једном. Објашњења су слабо стизала, а можда их није ни било на залихи.
Истина, била је оскудица чак и кад није била немаштина. Материјал је постојао, али никад није било вишка, никад се није имало за да се почетнику да да се игра док не научи на сопственим грешкама, радило се ту о кувању, мајсторијама, градњи, баштованству.
Током оних лудих шездесетих, једна од идеја (данас би се рекло мемова) које су биле у оптицају је била и та да се на свако “зашто” одговара са “зашто да не”. Што је обично потицало на преиспитивање постојећих ограничења. И, неким заобилазним путем, и то кад неко учи неку вештину… зашто јело које се кува мора да се меша у овом смеру, а не сме у оном? “Зато што ја тако кажем” више није палило, претегло је “зашто да не”. Правила, чија сврха се не зна, неће више бити спровођена, јер нити су они које погађају одушевљени што их погађају, нити су они што треба да их спроводе одушевљени што морају да се објашњавају са овима. А и како би, кад немају аргумената: они можда знају шта треба да раде, али не и зашто.
Није оскудица у материјалу била једини разлог. Оскудица знања је била јачи и претежнији. Знање се тешко стицало, и невољно преносило. Препаметан ђак је био опасан по учитеља – обарао му је ауторитет, и ако пиле учи кокош (е, имамо и пословицу за ту појаву), кокош губи на угледу. Почесто је паметан ђак био и директна претња, сутрашњи калиф уместо калифа… што су стари калифи уочавали на време или нису ни постајали стари.
Али… наша кухиња није двор, њом не царују интриге и дворске смицалице, чак нема ни цара, нема ни власти. Има добре клопе и већином успелих опита. Списак јела која баш нисам волео као клинац, а данас једва чекам да стигну на сто, дужи је од тог стола. А и не гојим се, благо мени. И све то преломисмо у само једној генерацији, а и наредна, видим, тера још даље тако неким путевима.
И тако, дошли смо дотле да, упркос свом кукању на ову данашњу омладину, ипак будемо срећни кад су нам деца паметнија од нас. И треба да буду, како би иначе свет напредовао?