10-II-1976.
Возом од Диселдорфа до Амстердама.
Ово сам толико пута причао да ме скоро мрзи да га куцам... ал ајде већ једном. Корина је дошла по мене, Рудолф је већ отишао на посао. Његова кева ми спремила доручак. Нисмо причали много, не зна енглески, мој немачки је танак, једва читам Астерикса.
Одвезла ме до железничке и остала са мном таман довољно да купим воз до Амстердама. Ваљда је ишао директно, мала успутна станица. Имао сам још сат форе, и једно време гледао стони воз у чекаоници, ал' дојадило и то, колико год да је фино урађено, са све скретницама и сигнализацијом. Па ајде пиво (2 марке чаша). У возу, тражим што празнији купе, један брадоња и један млађи, плав. Тражим себи сличне, лакше за контакт и мање шансе за невољу. Брада је одлучила. Тај је био из Бразила, покупио се на трећој станици, а овај неки холандски морнар, искрцао се у Хамбургу па иде за Ротердам. Ускоро је донео четири лименке пива. Објашњавао ми холандски изговор, каже има пет самогласника (неизговориво) и то је лако, али има пет дифтонга: а, е, и, о, у. Аха, значи координатни систем је на своју руку...
Неки Немац навратио да се огребе за цигарету, а кад је дошао други пут, понудио да плати. Добио је обе џабе, а кад је отишао, питам овог ша је ово који курац. Слеже раменима и рече "Немци, јебига... срамота их да немају, срамота да се гребу, па понуде да откупе, чак и на журци".
Онда је на мене био ред да одем по пиво. У ваогон ресторану кажем "фир бир", каж овај шеснаест марака, на немачком. Кажем ја "а у три пичке материне", а овај ће "извини буразеру, изгледао си њихов". Онда није могао да погоди одакле сам, мада као зна све наше нагласке, јер "за ово мало си измешао бар четири дијалекта, ни за главу ни за реп да те уватим". Вероватно зато што сам цео семестар причао вицеве, вежбајући оно што ме Аћим летос научио. Босански и црногорски напред, остали за њима.
Граничар ме штогод јебавао, видећи колика ми је коса, рачунао је да мора да сам хипик и само гледам како да се окачим социјалним службама и добротворним друштвима, да седим око Дама и глуварим (историјски нетачно, тада су почели да скупљају за банке сперме и добро плаћали даваоце, причао ми Рудолф), па да прикажем да имам довољно пара. Покажем му 200 марака, или је било 300, каже то ми није доста да стигнем до Југославије. Али, кажем, имам за повратак до Диселдорфа. И онда се сетим да му покажем повратну карту, аха, добро, ушао си. Мада, и то са повратном је зајебанција, два дана касније сам могао да купим повратну, само другу половину, до Америке за неке смешне паре. Карте још нису биле строго везане за име, па је то могло да се препродаје, а амерички хипици би то и радили.
Гари ме чекао на станици. Његово друштво је већ чекало у кафани на Лајдсеплејну (ако сам добро укачио), већ негде око друге кригле. Један од њих је био вођа групи бруцоша, који су били бар пола друштва за столом, да их упути у преживљавање у великом граду, да их не прогута. Сећам се два дијалога с њим: "одакле си ти оно" - "из Југославије" - "ааааах југословенска ракија, грозно!" - "колико си попио" - покаже прстима око 0,4л - ја се клепим по челу. После "одакле си ти оно" - "из Југославије" - "ааааах југословенска кафа" - "да ниси попио до дна" - клима главом - ја се клепим по челу.
Амстердам ме фасцинирао. Прво, није тако хладно упркос датуму и северу. Друго, свуда бициклови. Треће кад се са обале скреће лево на мост, престројаваш се у десну траку и имаш посебан семафор, такође и умањену верзију на око 1,4м висине, јер ти је велики сувише високо, тачно изнад црте. Лева трака иде право, десна скреће лево, јер би иначе била тесна лакат кривина, одирали би крајеве ограда.
Купио сам неке цигарете из аутомата, Гари је частио - још нисам имао гулдене то вече. Отишли да спавамо код њега у спаваоницу. Те спаваонице су шпил солитера, по мање од 20 спратова, са можда шеснаестак соба по спрату, свака соба гарсоњера, око 3х5, са минијатурним купатилом, буџаком где је кујна, и терасом. Мало већа хотелска соба. У купатилу нема каде, само туш на таваници и сливник на поду. Ако пустиш прејако или туш разбацује, све поквасиш.
Имао је плакат на зиду, тест за очи, где се слова смањују у сваком следећем реду, пише "ОДП / РЕВИШ / есексап /остајесекратковид". Скапирао сам, кад сам већ био јако близу. Други фазон је непреводив, чисто зајебавање са енглеским, где се WC једном чита као веце, други пут као "дабл ју си", дупло видиш.
Спомиње се: Анита Хертман (Корина), Аријан Ферсхор (Гари), Милан Шебрцан (Аћим), Рудолф Охснер, на енглеском