22-II-1978.
Апсолвентска екскурзија, Москва-Лењинград-Кијев. Формално још нисмо апсолвенти, има још пар месеци до краја семестра, али онда нас чекају испити и разлаз и нико нас више не скупи, зато боље сад, а и јефтиније је у вансезони. Првобитно смо покушали да идемо са физичарима (остале три групе нисмо ни контактирали, физички неоствариво), али они су имали друге планове ("Ми бисмо у земљу", на шта ће В.Ј. "па да их покопамо?").
Јутро је било опако, -18. Требало је да чекамо бус за аеродром испред позоришта (тј дома културе где су држали представе, само позориште је изграђено више година касније), али је бус каснио јер нису имали довољно грејача да откраве гориво. Те су нас пустили у предворје дома, где се бар грејало, те ми се отопио лед из браде. Ту смо чекали још пола сата.
Кружио је виц о шверцовању у СССР, што је Славе недавно чуо од Паје (или оног другог асистента алгебраша) кад смо пре неко вече ишли на вотку (према прилици, обично се пила ракија). Неки наш иде да види Лењина, и пред маузолејем спази гардисту са најновијим калашњиковом, и нуди жваку за њега, па пакло жвака, не може каже овај имам сутра маневре, овај дигне на десет пакли, важи дај. Сутрадан на маневрима од стране плавих иде лик, прави балоне од жваке и повремено пружа прст напред и виче рататататата. А од стране црвених трчи један лик у фармеркама, раширених руку и виче бржжжжжжжжжж бум бум бум (тј изиграва авион).
Прва етапа лета се завршила у Кијеву, где смо видели камион са дизном ширине 3м како дува врућ ваздух по бетону, топи снег. У ствари смо се вратили у исти авион, могли смо да оставимо редара и ручни пртљаг. Неко је купио боље цигарете у фри шопу, па је добро мирисало у задњем делу авиона. Нико још није пијан. Неко дошао са предњег краја, непушачког, да ми исприча онај виц, значи обишао је пун круг за четири сата.
Уз ово преседање и 2 зоне на исток, стигли смо на Шереметјево касно поподне. Пасошка и царинска само овлаш, ми смо браћа по социјализму, али онда Интуристов бус никако да крене, а кад је кренуо, терао је скоро цео сат до хотела. Па онда још цео сат док су нам доделили собе у огромантном хотелу Украјина. То је једна од седам грандиозних зграда из Стаљиновог доба (а сећам се и осме, у Варшави, где је то Палац науки и култури). Шпијун код врата је био тако очигледан, читао исту страну Правде пола сата, само шарајући очима изнад новина, да смо мислили да је лажњак за показивање.
Потрефило се да им је тог дана Дан армије, а имали смо, срећом, собе с предње стране, па смо бар лепо видели ватромет. Прозори се не магле јер ем су дупли, ем су затиснути папирном траком, оном класичном са гумирабиком, што мора да се овлажи да би лепила. Одлично за фоткање.
Спомиње се: Паја Ћурчић, Славољуб Томић (Славе), на енглеском