(датум је немогућ, не иде се у шверц у недељу, све је затворено... мора да је био 21.)
Опет Темишвар. Учестали смо нешто, био сам на располагању као возач па је ћале могао да извиђа где има тих дућана са оним што тражимо. Углавном конзервисана храна и зимница, алат или штагод да је повољно. А већином је и било, јер је леј био јефтин. Раније смо ишли као ситни шверцери, понели бисмо нешто да продамо (вегету, најлон чарапе, цигарете, жваке), а некад бисмо мењали динаре за леје. Ту је ћале једном купио школу, сео на стари трик: тип изброји свежањ леја, ћале изброји динаре, и таман кад треба из руке у руку, помоћник који чува стражу сикне "полиција!". Тог тренутка овај узме динаре, тутне ћалету свежањ у руке и нестане. Ал' то није онај свежањ, овде су леји споља, а изнутра уредно исечене новине.
Па смо смислили контру - типа довучемо у кола, седне назад са ћалетом, ја возим кругове око центра, трансакција се обави док овај не може да збрише, сви срећни (осим што је тај морао да ради нормално а не да олеши жртву).
Сад је то већ све ишло другачије, нашло се боље решење, тј нашло нас. Неки ћалетов другар, с посла ваљда, имао брата у Румунији. Тај је тамо жигосан као титоиста, робијао нешто, био осуђен на смрт па помилован, и на крају одрађивао стаж као ћата или шљакер негде, и отишао у инвалидску пензију. Што се проверава сваких пар година, дакле мора да подмићује лекаре и чиновнике редовно. Што није проблем, јер се сад повезао са братом, који му шаље поклоне - колор телевизор, веш машину, замрзивач, штагод. Овај то онда продаје по безобразним ценама најгорим непријатељима, официрима из апарата, који су имали више пара него што су могли да потроше - мањка статусних симбола. Те тако ми одемо до овог брата овде, он нам напише цедуљу за брата "дај овима 8000 садница" (шифра, јелда). Ми се појавимо у Темишвару сутрадан, дођемо, истрпимо оно што је звао кафом и добијемо дебео свежањ леја, које потрошимо за дан. Држали смо понеко пакло цигара, јефтинијих - Ибра или горих - за царинике или граничаре (тј за војнике код прве и друге рампе, на 1км и 0,5км од прелаза). Враћали смо се са пуним гепеком. шкодилаку је пртљажник напред, нема серво, и тако натоварен тешко маневрише, једва бих се извукао са паркинга иза робне куће. Убрзо сам се опаметио и почео да паркирам уназад, да тај део урадим док сам лакши.
Неколико дана касније бисмо свратили до брата са ове стране да средимо рачуне. Ако смо узели 8000 леја, то је толико и толико динара (професорска плата је била око 5-6000 леја). Ћале га исплати и сви срећни. Срећан и олош из Секуритате, такав колор телевизор нико нема, а што је коштао, биће још мита, извадићу се.
Тако је то радило.