Темишвар. Вероватно први пут кад смо под хаубом, поврх свега, имали ношу. Стога смо пред цариницима румунским изгледали као будале, смејали су се као блесави и само махнули да прођемо. Одлично, а упалило је и наредних неколико пута, јер требала је ноша и да има кад иде код Оме, па смо после водили и Мирета и Бају јер су и они стекли ситну децу, треба још нокшира... Ноша поврх пртљага, пали сваки пут. шкодилак је тешко излазио с паркинга колико је био натоварен, а ови нас ни не гледају.
Обично смо пазарили у робној кући Бега (како они зову заједничку нам реку), нарочито у великој самоуслузи у подруму. Та је бар била пристојно снабдевена стварима које смо куповали, а наишле би и неке ређе ствари као што је био онај кубански бели рум. На спратовима се већ требало објашњавати са продавцима, прво док дочекаш да те примети, па онда како се споразумеш, што баш није ишло сваки пут. Били су углавном мрзовољни и надркани, немотивисани осим ако им је досадно или им се учиниш занимљив. Некад смо куповали чак и вино, или Трипл сек, ликер који је од касних шездесетих био популаран скоро као Мараскино. Једном, само једном, смо решили да се мало подомаћимо па купили цујку, румунску ракију. Јој брље да би брље, очај живи. Није ни имала довољно алкохола да послужи за дезинфекцију.
Иза робне куће, у сокачету, је била друга самоуслуга са различитом робом. Скроз различитом. У ствари не бих никако умео да одредим који је то асортиман... укратко, стакло и гвожђе. На истој полици су били разни бокали, чаше, вазе, чак и танко брушено стакло (које се без ваљаног разлога зове кристално, ваљда што слично прелама светло) и мацоле, српови и менгеле од 20кг. Мислим да још имамо неке чашице за ракију од тамносивог „димљеног“ стакла, које смо ту купили.
Штос је у командној привреди, где је све испланирано, па им се јебе живо за задовољство муштерије или профит или било коју другу мотивацију за квалитет. Циљ је да се испуни план, што се мери преко некад баш чудних показатеља. Оно што ће се добро одразити на извештај о испуњењу, биће урађено, остало неће никако. Зато ни роба никад није била довољно чиста - купујемо, шгјз, конзерве и флаширан сок од парадајза, и чим то изручимо у кола одмах гледамо где можемо да оперемо руке.