Болди ме частио излет у Будимпешто, на ИФАБО. Колико да видим шта има ново и донекле као подршка нашем тајном пројекту. Дуг дан. Наместио сам неколико тужних и љубазних и забринутих фаца у комшилуку - мурија је преко пута другог улаза у наше подземље - и објаснио зашто ми треба пасош у року од три дана. Добио сам га исти дан.
Ово још није имало везе са будућим издвајањем из ДБА, мада смо већ нешто спремали, али то још није имало облик, било је само клуб отпадника - нас двојица, понекад Рале, један лик из Бангроа (не Брља него његов помоћник), чак је и Грги наишао пар пута. Састајали смо се код Болдија, чак сам једном и отишао фирминим југом, колико да видим да ли нас неко шпијунира.
Ту негде се десило и да смо код куће седели за столом после ручка, и она је извукла једну од сликовница са Каролином, овог пута "... на летовању", што смо сви знали напамет. Читали смо је или чули десетинама пута, и то је морало да се чита тачно како пише, јер су и Го и Нина у своје време умеле да примете свако одступање од текста и да се буне. Тако се десило да смо овог пута, чим је она почела да чита, кренули и нас троје у глас, савршено синхронизовани, да изговарамо исти текст. Отприлике до краја прве реченице, након чега смо сви прснули у смех. Осим Лени, наравно, њој ништа није било јасно.