Хоргош, излаз... значи идемо кући.
Ту негде сам пре... бацио своју шесту СФ причу са дискете за Атари у Мајкрософтов Ворд 2.0. Намучила ме звер. Не прича, то је ишло лако, него тадашњи Ворд, јер смо правили гомилу документације, и то све покушавајући да је изгенеришемо, да не куцамо двапут. Чак смо покушавали да направимо и .hlp фајл прво генеришући .rtf, наравно у фоксу. Јоој... јебада. Тај .rtf је ваљда најзајебанији типографски формат, са неким као теговима али... нема имена, само бројеви, и то башка за боје, башка за фонтове, башка ово башка оно. То у заглављу постоји списак боја, списак фонтова итд, а у тексту онда дођу ознаке, овде фонт4, овде боја7. Ужас. Али ајде, успели смо и то да направимо, потрошивши доста живаца, а онда резултат није баш коришћен. У документацију се није завиривало, само је постојала.
А онда је изашао Ворд 6.0 са испретураним менијима. Извиђајући меније сам научио да мрзим Пенџерија, што му се мени затвара чим изабереш нешто. Однавигаш три нивоа у дубину тражећи нешто, кликнеш негде случајно или чак изабереш нешто да видиш шта је, и одмах више не знаш где је то било - мени је нестао. Па ти де нађи то поново.
Исто за постепено приближавање (ака инкременталну срчку). Вели Мали мекани да има да прође неких секунду ипо док чека да притиснеш следећи тастер, па ако ти то истекне, шта си дотле откуцао буде заборављено. Например откуцаш "сма", па зазвони телефон, видиш да није твој, откуцаш "т" и уместо на "сматрати" видиш да се налазиш на "табати". То сам замрзео у цугу, и ево 27 година касније нисам променио мишљење. catal6.prg лепо чека и неће да заборави шта је откуцано, док корисник не кликне негде или употреби неки навигациони тастер.