10-VIII-1995.
Па онда бусом до Делкута, па оданде другим до Сегедина, а онда неколико сати мувања по граду. Појели сендвич код Дома, што је нека бљутава мешавина цркве и универзитета. Није до архитектуре, баш је занимљива, него концепција.
Ушао у књижару да накупујем школских потрепштина за обе, док је Го остала напољу да издими једну кришом. А што ми то ради... мислим напољу смо, велик је Сегедин, боље да знам где је, а одрастао сам окружен шеснаестогодишњакињама које пуше. Пушење не препоручујем ником сем пушачима, и немам ништа против да пуши преда мном, али не, мора да се игра жмурке, да се прави да не пуши, па годинама. Добро, нисмо се загубили, ал' опет.
Да види ципеле. Е, бацо око на неке отмене дубоке, марке мрки орао, ал' то кошта моју недељну плату, толико не можемо. Прошла је година а моја се плата не мења, а у Мађарској инфлација 30%. Живот опет постаје зајебан. Мало је отплакала.
На станици у Кикинди сретнемо младу економискињу из млекаре, каже умрла З. из екипе за унос података. Прави шок, та је изгледала баш здраво и живахно. Увек је носила тесан минић, кратку косу, продоран поглед и поврх свега имала кукаст нос који јој је одлично стајао, што је чудо само по себи.
А ова економискиња, пак, је чудан случај. Запослена да буде шеф књиговодства и уноса података, на пуко образовање. Држала се штогод по страни, нисмо се много диванили. Како сам видео и тамо у школи, на то место обично баци око неки искусан књиговођа без школе, и сад одједном ова клинка, па шта ако је магистрирала, изгледа као дечко и носи те велике (истина, танке) цвикере и она је сад шеф. Чудо је да су обе рибе средиле дућане за мање од године, све је ишло као подмазано. А овој ни име не знам.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Делкут, на енглеском