Крећемо на велико летовање са ДБА у Сутомору. Лане нисмо ишли, а није ни Грги, па смо нас двојица тада држали дућан. Лена је била беба па баш нисмо били за пут. Овог пута рекосмо "сад или никад", нарочито како се Нена погодила са агенцијом па нас је коштало 100 марака фирминих по глави, а уз инфлацију, и плаћање три дана касније, није изашло ни толико. Имаћемо собе у бунгаловима, хотел је раштркан по падини, собе су у кућицама у шуми с погледом на море.
Прво смо се скупили овде на бусодрому, негде поподне. Нисмо много причали док се нисмо скупили на станици у Новом Саду (само 45 минута бусом, до Београда би било 80, али ће технички једва употребљива пруга НС-БГ ту разлику појести вишеструко. Атмосфера је била штогод океј али већ сам чуо неке трачеве. Што се дало очекивати, ми се ни радним даном не срећемо у пуном саставу, неко је на терену неко на модему неко на телефону неко у другој канцеларији, а и сваки час звони неки телефон. Ово је једини пут, осим јагњета за уранак, кад се цела фирма скупи и има времена да се расприча, без незавршеног посла за вратом. Али ту су сад и породице, нарочито госпође. Мислио сам да се гикови жене специјалним рибама које су изнад тога, е па не.
Док смо се укрцали у воз, по глави су ми се мотали стихови "Деце лоших музичара":
можда је стварно боља
колективна параноја
У возу је атмосфера већ била много боља, било је ракије, картали смо се (наравно, лорум). Упркос српској општој аверзији, такорећи фобији од промаје, држали смо прозоре у ходнику широм отворене. Ноћ је била пријатна чак и у планинама, и време је пролетело. Клинци су спавали, ми већином нисмо.