Ово мора да је било дан или два касније, иначе би ваљда неко споменуо петак тринаести. Могуће да је била недеља.
За време ручка је била олуја. Сунце је сијало кроз пљусак. Пошто смо већ били у купаћим, а није било ништа хладније него иначе, решимо да кроз кишу одемо до собе па тамо сачекамо да прође. Летњи пљускови не трају дуго. Сећам се да сам успут певао "singing in the rain" и пљескао по барицама у мојим плажним папучама #45, од ливене пластике, забављао своје девојке.
А онда сам решио да то никад више не радим, баксуз је. Нестао ми лежај. Отишао сам до рецепције чим је киша стала, што баш и нисмо тако брзо дочекали. Већ се смркавало и нестало је струје док сам тамо тражио на кога да се издерем. Нашао сам једну, чула ме је и сутрадан се лежај вратио, и током истог дана опет нестао. Дигао сам руке, под није баш толико тврд.
Лена је спомињала нешто као име, Ејана или тако нешто, никад чуо тачно то али зато десет сличних, што је могло да значи да је запатила замишљену другарицу, или измислила реч, или... једном ми падне на ум да је просто питам ко је то. Каже па Нина. Па јес тако некако звучало, кад поразмислим.