Стигли су и Инге и муж јој, и ваљда и ова друга ћерка, тада већ рибетина. Одвели су нас негде, можда у Нојс, да пазаримо. Ципеле за мене, јер сам дошао у сандалама које из радње оца Славетовог, са оним кајишићем око палца. Теча је инсистирао на формалној одећи и купио ми је неке црне ципеле, стварно квалитетне, на квалитету је инсистирао. Носио сам их тог дана и онда осам година начисто заборавио на њих. После су добро дошле.
Тада сам купио и специјални кључ за бициклове, који има десет очица, од ваљда 4мм до 16мм, на једној држаљи. Тај је био после нестао и већ сам почео да тражим да купим други, и нисам нашао. А онда се пронашло где је био, и сад је део редовног алата, стално ми је у колима, мада ми практично ни не треба. Ал' како кажу "не треба скоро никад, ал' кад треба, јако треба".
Прешли реку неким трајектом, ручали у неком ресторану наднетом над реку, с погледом на луку. Носио сам ону свилену јакну из Кине.