17-VI-1990.
Венчање. Црква је прекопута кафеа, нисмо морали далеко. Стигли су и сви остали, и њен ујак са ујном. Клаус има око 13 година, хода са штакама.
Црква протестантска или тако нешто, бели зидови и врло прост обред. Бар није мрачно.
Натуцам довољно немачки да саставим реченицу, а некад и оманем. Засмејао сам друштво за столом кад сам рекао да смо сви ми рођени плави - јер сам рекао блау уместо блонд. Код нас то исто. После ручка (у самом кафеу, врло бучно и срдачно), отишли до њиховог стана, 100м низ улицу, а тамо изненађење - њихова спаваћа соба је била пуна балона. Неколико другара се ишуњало одмах после цркве, дотерали камион под прозор, па напунили собу, до рамена.
Онда је била као нека пауза, па онда до суседне вароши (можда опет Нојс, или нешто ситније), где су се венчали и грађански, још скромнији обред код матичара. А онда поподневна журка код његових. Лепа кућа, пицнут травњак, ма парк, сто картонских срца окачено о дрво, сликао сам Горану и Нину испред тога, баш ми криво што немам тај снимак. Деца су се лепо провела, иначе је било и мало досадно.
И коначно, увече, вечера у Менхенгладбаху (што сам запамтио јер су наши спорски новинари крљали језике с тим, кад год би Борусија играла), што је био заиста досадни део. Неко нас је после одвезао до кафе Шварца.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Клаус, Невена Средљевић (Нина), на енглеском