18-VII-1976.
Велика олуја у Врсару. Бојао сам се за шатор, јер је тачно на гребену, изнад кривине пута око кампа. Није била нека киша, али ветар је био јак. Земљиште где смо поболи шатор је растресито, насуто да се попуни простор над подзидом изнад пута. Већина клинова је ушла сувише лако. Васа и Соња су лежали у шкодилаку, тада већ стално у собном стању, са ћебади заденутом у врата уместо завеса, обореним седиштима итд.
Ово је снимљено кад је најгоре прошло. Наш шатор је негде десно, мало ван слике.
Лежали смо у шаторчету, јели хладни рижото из фолије, само кашикама (да ли смо их понели или украли негде?). Пошто је шатор низак, мора да се упузи, ни седење није ишло лако. Гледали смо како комшије леђима држе своје шаторе да их ветар не одува. Ужад су пуцала, шипке се савијале, тенде клепетале. Зака је за то време био у Поречу или Ровињу, па је после причао како су се низ улицу ка риви котрљале канте за отпатке, и како је видео да на једној јахтици од удара канте страдају оба Џонсонова ванбродска мотора.
Ујутро смо видели неколико разрушених шатора, низ ветар од нас, дубље у заливу, не на гребену као наш.
Али нашем није било ништа. Улаз је био окренут низ ветар па га није надувавало, а супротни крај аеродинамичан колико само може. А после кад смо га паковали, све смо клинове могли прстима да извадимо.
Спомиње се: Васа Шанчев, Радослав Кајганић (Зака), Соња, шкодилак, на енглеском