Aljoša, znaš šta. Ako uspemo da ustanemo i dohvatimo votku sa stelaže, pijemo dalje. Ako ne uspemo da ustanemo, idemo kući.

Razgovaraju dva Rusa, i kaže prvi: "Eh, što mi se ponovo ide u Pariz..."
Na to će drugi začuđeno: "Ponovo? Zar si ti nekada bio u Parizu?"
Prvi mu odgovara: "Ma nisam, ali i juče mi se išlo..."

Dva Rusa stalno idu zajedno na posao i s posla.
- dobro, Serjoža, ajde ja što radim u tkačnici pa moram peške, ali ti radiš u fabrici biciklova, pa zar nisi mogao onako deo po deo da doneseš kući i sastaviš jedan bicikl?
- e, moj Aljoša, doneo sam delova i delova... i već treći put uspevam da sastavim tenk, ali bicikl nikako.

Poželeo Serjoža da kupi Volgu. Raspitao se, skupio brdo para, podmazivao nekoliko meseci gde je trebalo, pohvatao veze na značajnim mestima, nahvatao nešto bodova na aktivnost u lokalnim organima, dao dobrovoljne priloge za ovo i ono, i... posle dve godine jurnjave, uspe da mu prime uplatu. Onako uzgred upita
- A kad mogu da očekujem isporuku?
- Da vidimo, danas je dvanaesti decembar 1969, dakle četrnaestog aprila 1975.
- Pre podne ili popodne?
- Kakve to veze ima?
- Ima, znate, curi mi slavina, kupatilo mi je poplavljeno, i baš za taj dan stižem na red kod vodoinstalatera.

Šta je najveća sreća za Rusa? Kad' mu u dva ujutru likovi u kožnim mantilima pokucaju na vrata i pitaju:
- Ivan Ivanovič, stolar?
- Ne, ja sam Ivan Ivanovič, obućar. Stolar je dva sprata iznad mene.

U sovjetskoj Rusiji u vreme Staljinovih čistki, jednom matematičaru dođe prijatelj i kaže mu da će ga sutra tajna služba uhapsiti i osuditi. Streljanje ili Sibir – još se ne zna. Pita on šta da radi… Prijatelj mu predloži da iste noći pobegne što dublje u unutrašnjost, da se prijavi u neki kolhoz kao nepismeni radnik, da ore i kopa jedno dve godine, pa da se prijavi u večernju školu – to komunisti vole.

– Na kraju ćeš završiti kao nastavnik u nekoj seoskoj školi i niko te neće primetiti. Ostaće glava na ramenima, to je najbitnije.

On tako i uradi.

Posle dve godine, dođu iz komesarijata u kolhoz i pitaju ko hoće u večernju školu. Matematičar digne svoju žuljevitu ruku, a komesar ga pohvali i zapiše za sledeću grupu. I još mu reče: ko bude dobar u školi – možda i u partiju uđe!

I krene on u školu. Prvo su učili pisanje: najpre su vukli kose i uspravne crte dva sata svake večeri do kraja polugodišta, pa su učili slova još pola godine. Sve on to stoički preživi. Ali, onda dođe matematika na red…

Prvi čas brojevi od jedan do deset. Negde petog časa, nastavnica napiše na tabli, posle objašnjenja od pola sata o sabiranju:

1 + 1 = ?

i pita ko će ovo rešiti. Matematičar najzad više nije mogao da izdrži: javi se, pa neka ga uhvate. Zgabi kredu i krene sa epsilon okolinom, limesima, integralima, diferencijalima, vektorima, vektorskim poljima, teorijom redova… Lete jednačine na sve strane, poludeli matematičar piše i briše, već treću kredu troši…

Posle oko dvadeset minuta pisanja po tabli kao u magnovenju, na kraju dobije rezultat:

1 + 1 = 3

Zapanjen stane i zapita se glasno: – Pobogu… Pa gde sam to pogrešio?

Iz zadnjeg reda se stidljivo digne ruka jednog drvoseče koji reče:

– Još na trećoj tabli! Pogrešili ste predznak prvog člana niza kada ste izvodili interpretaciju Košijevog kriterijuma konvergencije nizova!