Na pedesetogodišnjicu braka, Lala i Sosa se dogovore da osveže bračnu monotoniju izlaskom u grad kao nekad. Naći će se u centru tačno u 8, pa… Spremi se Lala, porani 15 minuta i stade da čeka.
Prođe sat, prođu i dva, a Sose nema. Posle dva i po sata čekanja, Lala stiže kući i s vrata besno upita:
– Što ne dođe, luda ženo?
– Nije me mama pustila!

Kako Lala prelazi sa letnjeg računanja vremena na zimsko?
Pređe sa punjene paprike na sarmu.

Ulazi Lala sa puškom u kafanu i drekne:
– Koji je spavao sa mojom Sosom? Da čujem!
Iz jednog mračnog budžaka kafane, začuje se glas:
– Bracika, nemaš ti toliko metaka

Dolazi putnik namernik u neko banatsko selo, a ono nasred raskrsnice jedno gigantsko govno. Da ne poveruješ: kao u crtanom filmu o džinovima. Osvrće se tamo-amo, nigde nikog, samo neka baba čuva pačiće u senci neke stare lipe ispred stare kuće. Reši putnik da priđe babi:
– Pomaže bog, baba!
– Bog ti pomog’o, sine! Kojim dobrom?
– Baba, ovo govno na raskrsnici, pa to je….
– Sedi, sine, ovde na klupu, pa da ti baba ispriča sve po redu… Ovde nadomak sela, živeo je jedan vlastelin. Sve koliko oko dopire, pa još toliko, bilo je njegovo: i zemlja i kuće i kmetovi i stoka, sve. Bio je čvrste ruke, strog, uvek namrgođen, ali pravičan i poštovan. Niko živ nije znao da kaže otkuda mu svo bogatstvo koje je doneo u ovaj kraj, pa podigao kule i dvorove, isušio močvaru i okupio sela, te stvorio svo to imanje. Šuškalo se o nekoj mračnoj tajni, ali niko nije znao ništa pouzdano da kaže.
Imao je taj vlastelin tri sina. Najstariji – isti otac: jak, stamen, svi su mislili da će biti od njega pravi naslednik i domaćin. Ali, postade kockar, a voleo je i da popije i da se potuče… Srednji sin se od malena dao u knjige, pa ga otac posle dao na velike škole… Ali, u Beču se zatelebao u neku usedelicu, pa ga đavo odneo, i njega i njegove škole, otac ga se zamalo odrekao, ali ga je vratio kući i oženio ga nekom sipljivom bogataškom ćerkom iz susednog atara, da bi iz miraza pripojio sebi deo imanja njenog oca. A tek posle što je bilo svašta… A najmlađi sin, lep k’o lutka na majku koja se predstavi Bogu čim ga je rodila, imao je raskošan glas, dobru dušu i čestit karakter, ali otac nije voleo što je bio mekan i zvao ga je raspikućom samo zato što je sve svima opraštao, udeljivao novac sirotinji i seljacima u nevolji, mirio zavađene…
Jednog dana, nadomak sela se pojavi neka aždaja koja je počela svima da pravi nevolje. Krala meštanima ovce, koze, čak i poneku kravu… Šteta u poljima bila velika. Meštani šta će, okupe se, pa zakucaju kod vlastelina da se požale na veliku muku. Kažu oni vlastelinu, tak’a i tak’a stvar, šta ćemo siroti, propade nam letina, ostadosmo bez stoke! Kaže njima vlastelin da se ne brinu, oprostiće im pola dažbine za tu godinu, nego da vide kako da se reše te aždaje, možda da pozovu neke lovce, a on će lovcima da plati.
Uto se javi pop i reče kako nije u redu što nisu popravili krov od crkve, a rekli su da će još prošle godine da poprave, na šta predstavnik meštana reče da…
– Ama, baba, zaboga miloga! Kakve sve to veze ima? Otkud ovo govno ovde?
– A, to! Pa to se neko posr’o!