(Ме) Овде би требало
да дође некакав увод. Рецимо да почне од
пријема.
Дворана за пријеме није била превелика;
више налик обичној соби, чекаоници у каквом
свратишту. Зенеја и
Хинема
су предале своје повереничке исправе писару
и чекале, посматрајући дворану, колико
се већ могло видети из предворја. Просторије
нису биле значајно веће од просторија у
обичним кућама, тек се по појединостима
дало приметити да се овде поклања већа
пажња лепоти. Врата су била провидна, и
кроз њих се видео обичан дрвени сто, дуборез
и прозирни годови, столице са високим наслоном
и добро прикривеним справама за подешавање
нагиба. У дворани није било никог.
Писар је погледао на свој папир, или шта
је то већ било. У углу су се појавили
неки знаци. Језик се подоста разликовао
од свих језика познатог свемира; логиком
је наликовао неким од монголских и неким
од мртвих амберичких језика, са примесама
старотреншког; успевале су донекле да се
споразумеју њиме, али запис је и даље одбијао
да се преда пред разумом. Писар је, ваљда,
од малена савладао вештину Ајтхатског
писма, и из писмена закључио да је време
да их пусти да уђу. Штоно кажу, и хаипинг
је тежак, али су мали Чирокези то лепо и
лако учили кад су били мали.
Врата су се отворила; унутра је заиста
био сто са неколико столица, чинило се да
су заиста од дрвета, осећај под руком као
да је то потврђивао, али је осветљење било
без сумње вештачко. Хинема је могла да се
закуне да је кроз врата угледала прозоре
и кроз њих нешто као дрвеће, или где би се
већ могло сврстати оно високо зеље које
је расло по зградама о овом крају. Уместо
прозора, на наспрамном зиду се размаче
завеса, или још један привид завесе, и уђоше
двоје Ајтхаћана. Уз благи узајамни наклон
(знак припадања људској цивилизацији, људској
врсти, или само научен гест?), сви четворо
седоше.
(Ме: Обред упознавања је код Ајтхаћана
јако кратак и сведен. Један благи наклон,
безмало древнојапански, уз мрмљање имена
и пар неразумљивих речи. Имена, испоставило
се у скоро свим људским културама, скоро
нико не успева да запамти из прве, али је
обичај свеједно опстао.
Ја сам остала у предворју, не знајући
још како би се домаћинима свидело да се
све снима. За овај пут смо се ослонили на
изјаве прибележене одмах по повратку у
постају.)
(Зенеја:) До данас
ми није јасно с ким смо се то срели. Краљ
није, или бар не у званичној улози. Можда
нас је примио као грађанин. То би могло
личити на истину; по каснијим причама, краљев
посао су званичне прилике, државни послови,
односи са суседима. Свемир, и било шта што
би одатле могло стићи, пада у део звездочатцима,
кишничарима и подобним. Од свемира се да
свашта очекивати, премда их је појава људи
оданде ипак мало изненадила. Нисмо били
ни природна ни политичка невоља, те држим
да нас је могао примити краљ, у дому своме,
а не у дворцу. То објашњава и писара у предворју,
и скромност одаја.
Оно што би више личило на њих
, је да изаберу најближег преводиоца, и
још неког, условно речено, мудраца, па да
нам их представе као пуноправне представнике
своје планете. Или смо ми бар сами себе
убедили да поверујемо у тако што. Ово баш
није јасно: хтедох рећи да нико није рекао
да су ти, с којима се тада сретосмо, било
какви представници било чега. Речено је
отприлике "хтели сте с неким да разговарате,
па ево с њима ћете". Уосталом, чим су сели
с нама за сто, постали су управо пуноправни
представници.
Још не знамо да ли је то овде обичај, или
су нас посматрали док смо оно првих сати
седели око расклопљеног стола поред лађе
па нас сад опонашају у најбољој намери,
елем, на сто је изнесено нешто пића и слаткиша.
Ништа нисмо успели да препознамо, једино
смо разазнали да је било нешто од неког
зрневља, нешто од неких бобица и нешто рибље,
и четири-пет ствари које измичу поређењу.
(Хинема:) Предали
смо им поздравно писмо од наших код куће.
Некако су успели да прочитају (то је била
тек друга недеља, мерено тамошњим месецом,
још смо слабо научили језике једни другима),
и чинило се да схватају. Током разговора,
међутим, ништа из писма није споменуто.
До данас је нејасно да ли нису ништа схватили,
или њихово писмо и језик нису у истом односу
као наше писмо и језик, или су схватили
да то што пише нису наше речи, и да их не
занима шта пише неко ко не може да им се обрати
.
Језик им је невероватан. Почела сам да
учим, методом потапања, чак се помало отуђивши
од својих, и хватам себе како у сну састављам
реченице... ех, састављам - истискујем их
из главе, и гле, отискују се у разговор.
А глава из које полазе, као да није моја.
У ствари, јесте моја, али као да сам у њој
нашла собу за коју нисам знала да је имам.
Логико, мајко, шта чиним са тобом док то
говорим. Ни камен на камену... а опет, лепа
се грађевина ствара.
Сам разговор је ишао потешко. Много муцања,
црткања, махања рукама, извијања очима
и целим лицем (на обе стране, мада су домаћини
били нешто суздржанији). Било је дивних
неспоразума, али добили смо, на крају, оно
што смо тражили: две куће, у различитим
крајевима, где ће нам бити постаја, где
ћемо пренети ствари са којима смо се спустили.
Доста тога је остало код лађе, и нико то
не дира. Намера је била да те ствари буду
остављене без страже - јер, да је ово нека
ратоборна планета, нас петоро смо свакако
осуђени - да би побудиле радозналост. Није
упалило. Предмет љубопитљивости смо ми
сами, мада домаћини испољавају невероватно
стрпљење, а о њихове живце би се могле качити
љуљашке за старију децу.