(Ме) За постају су им доделили
неколико кућица на разним местима на планети.
Нису биле претерано простране; могле су
се сврстати у скромне. У њима је ипак било
удобније него што су посаде навикле код
куће. Зашто ли ово снимам у трећем лицу
множине, да ми је знати. Добро, нек остане
засад, лако ћу то исправити касније, ако
ми се прохте.
Ни храна није била лоша. Очекивали су
да ће морати годинама да се хране сувим
прерађевинама сопствених отпадака разблаженим
у пречишћеној води сопствене производње,
или да ће можда помрети од глади ако се
првих неколико отрује или разболи. Уместо
тога, нека тајанствена направа је разумевала
њихове жеље боље но што би сами успевали
да их искажу, и служила их пробраним ђаконијама.
Количине су биле потанко лекарски срачунате,
тако да никад није било ничега превише,
ни мрву, а опет никад им та мрва није ни
недостајала. Тајанствени зраци, или чиме
су се већ кувари служили да израчунају
ручак, нису пропуштали ни промене расположења.
Сваки добар апетит је био награђен, као
и мрзовоља.
Е, убићу се од стила. Боље сам састављала
у школи. Можда је ипак тастатура боља, ово
са диктописом... захтева да прво смислиш
реченицу, па више мислиш на шта ће да личи,
а мање на оно што хоћеш да кажеш. На тастатури
га увек некако кажеш, а после гледаш на
шта ће да личи. Добро, идемо даље.
Слично је било и са уређајима за прање,
постељама, разговором са другим постајама.
Уређаји... па, опирали су се искуству. Било
је, истина, неких полугица за притискање,
неких точкића за окретање, и ту се сличност
са познатим завршавала. Већином су били
узидани, и није било никаквог видљивог
трага завртњима, бравама, шаркама ни било
ком другом начину отварања. Или се никад
нису кварили, или су замењивани - никако
није било јасно где би се то отварало кад
треба да се поправи
. Чак код направа које су одавале звук није
било видљивих звучника, а звук није био
пригушен као кад је звучник негде унутра.
Обично куцкање прстима по предњој (и јединој
доступној) плочи говорило је о акустичности,
попут древних дрвених гудачких свирала.
Слично је било и са преносом слике - у неком
удубљењу се налазио фино избрушен кристал,
величине песнице, који је зрачио јасну
слику на разапето платно. Платно је, опет,
било прича за себе. Такав начин ткања још
нисмо видели.
Једино није било хартије. Дали смо им
чак и узорак из неке од свешчица са брода,
али домаћини су у благом чуђењу одмахивали
главом. Одмахивали су испрва прилично чудно
("као магарци", рече Хинема),
док нису постигли да то људски изгледа.
Чудно како је гестикулација различита
од планете до планете, чак и на разним местима
на истој планети.
Од хартије се тако одустало, покушало
се нешто са платном али није хтело да прими
ниједно мастило. Испоставило се да негде
постоји залиха магнетног једновлакног
конца; то је било довољно да се забележи
све што може бити важно.
Важно је, наравно, све.