(Хатамлаја, наш водич за тај месец; још није добро савладао комон па смо водили и преводиоца, имајући тако два водича) Наша предања су углавном тачна, осим неких песничких слобода, које су опет за себе тачне.
У нашим се списима не спомиње никакав Манхорат, ни као човек ни као насеобина.
Списи су скраћене наказе које опонашају стварност, а стварност је необухватна. Манхорат је име планете, из ваше загубљене историје, а тако је бар наша историја назива. Не знам како се звала код вас.
Случај?
А, да, такозвани случај. Трагедија, заиста. Људска глупост има разноразне начине, најчешће недоступне разуму, којима уме да доведе до трагедије. Једна од Харамских књига тврди да глупост треба најозбиљније проучавати, јер се од ње може много више научити. Памет ће увек урадити најбољу могућу ствар, глупост ће покушати и немогуће. Добро, Харами су у следећој књизи тврдили скоро супротно, да ће глупост да се понови, док ће памет смислити нешто друго. Можда су оба пута били у праву. Вратимо се Манхорату. Прву насеобину на Манхорату су основали чланови неке секте, којима је основна манија била страх од болести. Не знам како су се звали, код нас такве зову будалама. Овде сте пропустили нешто, јавља ми преводилац, Роверли-од-Њерхонеа, не уме ни да ми каже тачно шта, али једноставно... да, каже да је морао да вам каже "са неизмерном жалошћу морам вам саопштити да су, за превод употребљени, изрази посве осиромашили суштину, у преводу домашују једва до четвртине првобитног значења, али боље не налазим". Не само да су обрисали ноге пред вратима, него су још и спалили кућу, опрали је скроз и онда правили нову, без опасних бактерија, вируса, гљивица, зрачења. Остале су им, истина, душевне болести, али њих нису примећивали, или су их ваљда држали за безопасне. У њиховој вери то су биле само разне појаве Великог Чувара Здравља, или како су већ звали оно у шта су веровали.
И јесу ли успели?
Да направе свет без болести? Да, преко сваке разумне мере. Број душевних болесника се ширио геометријски, јер им је недостајала основна ствар – борба са обичном болешћу. Пазите, не болест сама, него борба. То је потребно и телу и души, то нас природа тако замишља кад нас ствара, да повремено оболевамо и избављамо се од болести. Кроз двадесетак поколења су постигли да више не знају ни за обичну прехладу, а мало скренутих је било на све стране. Лечили су преломе, ишчашења, модрице, љубавне јаде... док им једном, после пар стотина нараштаја привидног раја, није попустила пажња, и из неке радионице није кренуо стари глупи вирус грипе. И побио целу планету.
Смрад, распадање? Планета је ограђена?
И да и не. Било је доброћудних бактерија за органски распад, нису чак развијале неки смрад, али... једноставно није било добровољаца за поновно насељавање. Нико није знао колико је цела природа планете подешена на осиромашену бактеријску башту, колику би катастрофу направила обична чаша млека са друге планете. Тако је целу планету прекрио заборав.
Супротна ствар коју ви чините?
Имуност, наравно. Вежбамо своје организме да спремно дочекају све што може наићи. Од грипа до гравитационих поремећаја, тврдог зрачења и штогод да чујемо да се користи. Наравно, не сасвим супротна ствар; јер права супротност неке глупе ствари је њен подједнако глупи близанац у огледалу.
Механизам одбране?
Ви сте лекар?
Не. Тојест, не сасвим. Нисам само лекар. Има нас свега петоро, нисмо знали на шта ћемо овде наићи и морали смо сви знати бар по три заната.
Онда овако: сви познати имуни механизми, и још неколико које смо сами измислили. Мало смо и прекрајали своје гене, односно наши преци су то већ урадили, а ми само исправљамо ако нађемо да нешто може боље.
Познат вам је случај са прилагодљивим зоонозама?
А, оно кад измишља увек нов отров док не избезуми сву одбрану? Знамо за то. Наша телесна одбрана увек тражи слабу тачку нападача, а брани се колико да га завара и покрпи штету коју овај направи. Наш највиши домет, засад, је ембрионски низ.
(чуђење, ћутање)
Не, није никакав низ ембриона за клоновање,
то је одбачено од почетка, етички разлози.
Ради се о томе да се рађамо, последњих десетак
- петнаестак поколења, са једном жлездом
више. Задатак те жлезде је да на знак оштећења
неког органа почне да одгаја нов. Способна
је да се размножава попут ембриона, с тим
што се одређеним акупунктурним тачкама
тој жлезди саопштава, ако не установи сама,
који орган треба да роди. Ствар довршава
хирург, наравно, пошто стари орган почиње
да се понаша као страно тело, и на крају
сам отпада, као поломљени нокат. Боље је
то извадити на време. Ако вас још нешто
занима, слободно ме назовите касније. Још
мало касније, заправо, уживам да дремам
поподне. Тврде наши лекари да то годи новој
жлезди, или су то измислили зато што и они
сами воле дремеж.