6.5.2 Лопови слећу на Ајтхат

Овог пута смо извели мало већи подухват. Не знамо шта смо то узели, било је добро чувано. Потера је била тако хитра и моћна, да већ навелико сумњамо да само треба да се погледамо па да спазимо удицу како нам вири из уста. Ушли смо сувише лако, страже таман колико смо очекивали, узбуна каснила колико треба, секли смо права врата на правим местима, нацрте смо имали тачне, све је ишло као по лоју, док нисмо кренули да бежимо. А онда одасвуд… нисмо се усплахирили. Зна се тачно шта се тада ради - лудачки скок. Без прорачуна. Није да наш рачунар није стигао да срачуна - јесте - него је одбио да нас гурне, јер је превише опасно. Чуло за самоодржање смо му на брзу руку замрзли, али му нисмо могли тако брзо сасећи још и чуло за очување живота газдиног. Глем је ударио једну потанко одмерену чвргу по Чигри, при чему је није превише пореметио, али је успео да слаже рачунар и овај нас је тог тренутка бацио у Скок.

Техника великог Скока је још непоуздана. Рачунар одобрава једва сваки стоти захтев. Налазили смо гадно згрбљене бродове и расуте посаде; не знамо ни сад да ли је то од лошег скока или доброг оружја. Наш скок је прошао одлично - није нам ништа и не знамо где смо. Чигра се усправља и полако се обазиремо… сазвежђа су непозната, нисмо се бољем ни надали. Већ смо некако и навикли да ови новији рачунари у оваквим приликама изигравају увређена деришта и ћуте по пола сата сваки пут кад им нешто нажао учинимо. Удвостручила сам страже да очитавају све што нам ради. Људи гунђају, али знам ја њих. Невоља је кад ћуте.

- Баша, има ту један згодан систем. На три дана одавде. Има светова.
- Добра или лоша вест?
- Још се не зна. Ни трага од живота.
- Облутак?
- Не, зелени се. Нема градова, нема светла, ћути ко говно у трави.
- А можда ће нам ваљати да угазимо. Очитавај стално, штогод имаш. Јави кад се његова тупост пробуди, па пробуди и мене да чујем шта је то. Управљај док спавам.
- Разумем, баша.
Сад ћу стварно да спавам. Људи обожавају кад виде да је баша опуштена и не махнита од страха. Улива им поверење. Јако се боје да заповедник не побрљави кад дође до густог. Моје прво правило: прави се да све знаш и да имаш одговор на све; ако и немаш, ослони се на себе, нешто ћеш већ рећи.
/* клик */
- Да? Дај ми слику. Звук? Нисам ни очекивала. Пошаљи ми нешто љуто горе, да се расаним. Еј, ово је лепо. Где смо на ово набасали? Слепи бог Случај. Поведи нас у круг око тога, држи одстојање.
- Два ипо дана за пун круг, ако ћемо да завирујемо издалека.
- Не марим. Шта каже тупоглави?
- Рачунар се прави луд, или је направљен луд… или смо га мало јаче изрешетали кад смо куповали ову лађу. Не спомиње никакву потрагу за нама, узбуне нема.
- Пусти пола страже на спавање. Јесу ли уочили негде нешто?
- Ни чачкалице. Пустиња.
- Добро, то нам и треба. Лађа?
- Све у реду, осим рачунара. Још увек се јогуни понешто.
- То ме не чуди, увек је такав. Нек се испавају, одморе, па да поделимо плен. Шта смо ухватили овог пута?
- Скоро све што нам је јављено. Нешто блага је одлетело за време напада, нешто је изгорело; све смо снимили и нема лажи. Све је на броју. Приде имамо нешто више оружја него кад смо кренули, а и џебаном смо се снабдели. Воде, хране за још пет недеља, ако не поправимо Творца.
- А овај свет?
- На први поглед, ваљаће. Ипак има неких људи доле, али мора да су јако јадни. Можда тек уче да оштре камене секире, или да буше тло зарад горива. Свакако, ако они не умиру од глади, нећемо ни ми.
- Добро, Глеме. Сазнај о њима штогод можеш, па сазови Чело. Дотле, пошаљи ми Олгата.
Ако ми Олгатове мудролије не помогну, мораћу да се ослоним на машине, а то већ неће ваљати. Да се спуштамо или да заждимо? Да ли нас негде траже? Истовремена веза неће радити бар још десет дана, док рачунар не успостави равнотежу и стапање са Свемиром. Које ли су вере били ти што су га правили? Вероватно Идоли, то се раширило Васељеном последњих година. Како оно беше, „Постоји само Сада. Све што је било или ће бити, у ствари је Јесте. Време не постоји". Лепо и красно, и баш они праве бродске рачунаре. Да има неки закон да забрани веру рачунарима. Или да се уградња вере у рачунар има сматрати прекршајем завета о ненаметању вере? И ко сам ја да гунђам на закон, убићу себе оваквом спрдњом. Да је Свемир нешто другачије саздан, можда бих писала философске расправе или бранила сличне мени пред суђајама. Ах, ако радиш нешто што не ваља, ради га како ваља. Ако смо гусари, има да пљачкамо и живимо опасно. И весело.
- Шта сад хоћеш, Баша? Потежеш ме из најслађег сна.
- Слатки снови ми и требају.
- Лези онда. Или хоћеш мало од овог?
- Не требају ми твоји пороци, Олгате, него твоји снови. Шта је оно доле?
- Рај.
- Има ли у рају места за гусаре?
- Има ли у рају закона?
- Не одговараш, а боље тако одговориш. Опет се своди на то шта знамо а шта не знамо. А не знамо скоро ништа - јесте, доле има хране, ваздуха и воде, а чега још има? Не оскудевамо ни у чему, чак ни у пустоловинама. Живимо узбудљиво, и још педесет стандардних нећемо бити толико стари да нам буде свега доста, па да пожелимо овакво место. Да га нисмо прерано нашли?
- Увек можемо да се вратимо. Да закопамо ту своје благо и обележимо место крстићем?
- Доста бајки. Кажи, шта чујеш одоздо?
- Рај, кажем ти. Мир, тишина, добри људи, мало припрости, или их не разумем.
- Дало би се то искористити. А?
- Не знам шта имаш на уму, Баша. Бојим се и да помислим. Нас двеста против целе планете. Нека имају само копља.
- Познавајући прошлост људских друштава, мислим да ови не могу бити ратоборни, ни нешто јако напредни. Све што им треба пада им са неба - то су вероватно готовани и лезилебовићи, можда ни хлеб још нису измислили.
- Има једно мало слетиште доле.
Зовеш сањара и закучасти ум, а добијеш сурове чињенице по носу.
- Или бар личи. Видела сам га. Можда је светилиште. Можда обоје - можда обожавају пралетилицу која их је ту населила. Велика млазна Мама, хранитељица наша. Какви ти се чине?
- Чекај мало. Имам позив. Ах, пробудило се наше успавано чудовиште. Ваша тупости, проговорите.
- На услузи.
- Где смо?
- Сазвежђе и остало видите на екрану.
Човек би могао да пропусти триста светских хисториона дневно, колико се производи вести које би требало да су важне. То је исто као да се нигде ништа не догађа. Можеш слупати читав живот да пратиш шта се догађа, да би био у току, или да живиш подједнако добро у блаженом незнању. Средине нема - коју год да одабереш, увек си бескрајно далеко од крајности. Ипак, негде сам чула за ово место.
- Како се зове планета?
- Ајтхат.
- Причај.
- Један од загубљених људских светова из древних времена. Поново пронађени пре двадесет две стандардне, заузели своје место у Савезу. Саобраћај ограничен на истовременике и нешто мало терета. Строго чувају своју башту.
- Техне?
- За по кући, имају свашта и за много тога се још не зна како ради. Радно начело већине уређаја је мистично. Крупног нема, ни превоза, ни производње, ни градње.
- Доста. Олгате, да проучиш ово на свој начин, Глем на свој, а и ја ћу. Сутра одлучујемо шта ћемо. Бежимо даље, кријемо се ту доле, или нешто треће. Са идолским рачунаром и још неколико оваквих насумичних скокова, бојим се да нећемо далеко догурати, колико год да нам је тренутно добро. Размишљајте шта нам ваља чинити. Гурдони, спаваш ли?
Три секунде док је нагазио папучицу… још две да се нацрта пред екраном. Добро је, не спавају.
- Кажи, Баша.
- Пошаљи на мост добру вечеру за троје. Боље вино, немој оно из плена. Кажи куварима да спреме за све, вољно сте. Задужи само десеторо да остану трезни, за другу смену страже. И ископај ми нешто мусике да ваља, онако са органонима и хоровима.