- Иако су ово некакви гусари, понашају се
као права истраживачка посада. Засад проверавају
да се неће потровати или поразбољевати,
те да смеју да једу што овде расте без опасности.
- Никад нисам питао, како сте се ви навикли
на ово овде? Јесте ли имали неприлика са
храном, водом, спавањем?
- Не више него другде. Као што смо и очекивали,
за прва четири дана један пролив и два-три
пута лагана мучнина. Највише због воде.
- Да, то су јављали и наши посланици код
вас. Имамо симетрију... а чини се да стиже
нека вест.
„Излећу у некаквом возилу и круже полако
около. Не видим колико их је унутра. Изгледа
да круже.”
- То је извиђачко возило… имате слику?
Аха, ово је онај мањи, безопасан је. Бар
се такви праве, ко зна шта су ови могли да
уграде. Довољно је, уосталом, да се негде
спусти без противтежног погона, онако само
на млазнице, па да спали све под собом. Умете
ли да општите право из главе у главу?
- Чини вам се, у ствари не умемо. Само се
добро познајемо.
(ни овог пута не верујем, било њима, било
нашој вештини да проникнемо кроз њихов
сулуди језик)
- Не бисте могли да их поплашите?
- Не, никад се нисмо бавили тим.
(…а ако би вам требало, већ бисте смислили
како. И не бих вам се ни чудио, можда бих
само седео и дивио се.)
- И шта сад, какав дочек?
- Никакав. Правићемо се као да не постоје,
да видимо како их држе живци. Сви који знају
ваш језик су већ кренули у госте даљим рођацима,
а њихова места заузимају... како се код вас
каже...
- Војници?
- Не, то се види издалека. Обични... е, добровољци.
- Обучени за борбу?
- Да. Не, не... не онако како ви мислите.
- Шта је смешно?
- Није смешно, целина... све заједно... али
неке ситне ствари. Не знам шта ови све могу
да ураде, али биће на тренутке весело. Верујте
ми.