- Шта има?
- Шта би било на селу? Краве. Живина. Поток.
Сеоске куће.
- Људи?
- Нешто мало. Раде свој посао и не зверају
наоколо.
- Нису вас видели?
- Јесу, и махнули нам пар пута, и опет се
прихватили посла.
Намрштен поглед. Баша пали дугачак
чибук.
- Глеме, Олгате, овамо! Посада, стража на
жуто! Осматрање на свим справама! Сви унутра!
Све извиднице овамо, са извештајима! На
посао, господо, имамо мутљаг у боји.
- Аман Баша, зар је овако незгодно? Људи
су заузети, ко зна колико им је тај посао
важан.
- Глеме, не прави се глупљи. Имаш ли разумно
објашњење зашто би се два-три сељака са
сељачке планете понашала овако? Виде летилицу
која лети бешумно и ту и тамо пљуцка ситну
ватру на све стране, жмирка светлима као
вртешка, и они машу као да то није ништа
нарочито. Требало би да се унезверени разбеже,
посакривају, полуде или ураде било шта
необично.
- Имам само једно објашњење – ово није
Ајдхадо какав ова лађа зна. Ова лађа је
бродила многим странпутицама, и ко зна
колико је бајато њено знање.
- А то знање, шта вели о овоме?
- Вели да се они тек од недавно мисле не
би ли се одлучили да приступе оном Савезу,
или можда и не би. Дакле, видели су досад
неки јадни четворосед или тако нешто, ако
им је Савез послао посланике. Знајући Савез,
још двеста година неће послати друге, док
од ових првих не остану само два преживела.
У противном би овде већ врвело од Савезових
постаја, не би била оваква тишина. Чули
бисмо бар неке огласе, тражили би да се
представимо, било шта. Не бисмо слетели
тек тако да је Савез ту.
- Зашто би Савез чекао двеста година?
Да ово место ипак није сувише опасно чак
и за њих?
- Не, Савез се све нада да ће наћи неку
планету са нетакнутим људским друштвом
од пре двадесет векова, па да попуни рупе
у самоспознаји. Зато имају договор да се
таква места не дирају, него само посматрају.
Ипак бих радије причекао да се убацимо
некако у везу са неким Савезовим станицама,
па да сазнамо шта има ново.
- Па да тако јавимо свима где смо. Још
нико није нашао начин да слаже – увек се
зна ко се одакле јавио. Овај брод је као
обележена новчаница. Боље да се притајимо
овде довољно дуго да мисле да смо се слупали.
Кад забораве на нас...
- Можемо увек да скокнемо на неко десето
место, успоставимо везу и нестанемо пре
него што дођу к себи, и вратимо се овамо
да проучимо.
- ...рекох, кад забораве на нас, моћи ћемо
да ударимо где хоћемо. Господо, предлажем
да одиграмо једну оштру коцку: ово ће бити
наше острво са благом, наше уточиште.
- А ако су опасни?
- Сељаци са бушним балонима и вучним кравама?
Сумњам. Изборићемо се за комад земље овде,
као сваки поштен бродоломник...
- Можда је ипак требало да одглумим принудно
слетање?
- Не, не и не. Ми смо остали без енергије.
Наредних дана смањујемо ноћно осветљење
око брода. Један извиђачки чамац нека крене
скоро без горива, и нека се спусти негде
где ће га видети. Спалите нешто од уређаја
да се види дим, преоптеретите. Глумите очај.
Почећемо да причамо са њима.