На зиду слика. Није на зиду - у зиду.
Као да је сликана на влажно, док се зидало.
Нема никаквих трагова четкице, лопатице…
ничега. Као да је слика саз(и)дана заједно
са зидом. Нема оквира - стапа се са, иначе
неодређеном, бојом зида. Не разазнају се
ивице слике, нема их. Чак два корака лево
и десно од слике не знам да ли сам и даље
поред слике или поред обичног зида. Призор
на слици је у магли. Она хода дугим мостом
до замка. Мост нема ограду. Магла, а топло
је. Невидљиве силе се надмећу за њен живот.
То је само обред. Осећам да поред мене има
на десетине посматрача, а не видим их. Знам
да смо сви ту. Сви смо из истог села. Она
иде на окршај са судбином. Нешто се тамо
важно решава, одлучиће се овако или онако.
Наши животи неће бити исти, како год да
окрене. Ако она тамо омане… не разумем
шта, али добро бити неће. На зидинама никог
нема, само се два мрка барјака опустила
низ своје јарболе. Извирује неки обрис
на једном од прозора одмах испод осматрачнице
на левој кули, и брзо се повлачи. Вода испод
моста бразда се пругама попреко, тамнијим
и светлијим. Пруге вијугају, брже, спорије.
Из једне од тамних пруга уздиже се дугин
лук, висине три човека, са њом у средишту.
Олакшање, прошли смо за ову годину. "Шта
ће бити с њом", питам првог до себе.
"Ништа", одговара мој домаћин. "То је само
призор из наше давнине. Или будућности,
ко зна. Све је то данас."