Po avlijama ih praktično nema. U svom kraju sam našao ukupno tri - jednu krušku (ničiju - niko nije brao) kod raskrsnice, i dva duda. Treći dud za koji znam se nalazi u dvorištu srpske ambasade.

To je deo opšte šeme da se narod ubedi da se ne vredi baviti poljoprivredom na svoju ruku, jer se ne isplati. Ideja da se oko kuće ima dve-tri voćke je uglavnom suzbijena pričom da će sva gamad da navali na njih jer su jedine u kraju (iako u svakoj drvari ima dovoljno tzv. "zaštitnih sredstava" da se potruje cela varoš), i reklamom za travnjake gde se nudi isključivo ukrasno šiblje, cveće, drveće koje lepo cveta i skoro nijedna voćka. Tek u poslednje dve godine se pojavljuju, stidljivo, sadnice.

U toj opštoj šemi je i ideja da u stvari ništa ne treba raditi ako se ne isplati, a ne isplati se raditi na sitno. Ko hoće da gaji voće, ima da kupi plantažu i posadi bar koju stotinu voćki sve istih, da bude što više nalik industrijskoj proizvodnji. Amatersko gajenje nije na spisku poželjnih aktivnosti, jer ne prodaje dovoljno alata. Za jedan travnjak treba kosilica, trimer, zemlja, đubrivo, otrovi za maslačak i ostale nepoželjne biljke itd. Voćkama slabo šta od toga treba, i to se onda gura u zapećak.