Те године ме кева научила да ређам пасијанс, онај најједноставнији (што се после испоставило да се зове Кенфилд, мада мислим да су сви ти пасијанси код нас француског порекла, стигли кроз немачки или италијански). Она га је ређала доста, а и ћале. Они су то радили углавном увече, мада је кева умела да одређа који док бака кува ручак, или кад наиђу другарице на кафу (нпр Милева). Кафа је тад постајала популарна, а пила се из мајушних порцеланских шољица, можда 0,05л.
Други пасијанс који се ређао је био доста глупав, јер су све карте биле окренуте ничице, па је ретко кад било прилике за неко мудровање. Тај смо звали мали. Касније, касних шездесетих до средине седамдесетих, научили смо још неколико.
(ово доле је можда било и прошле или претпрошле године, од свега се сећам само да је било лепо време, вероватно пролеће, јер багремови на улици још нису правили хлад, и да нисам био довољно висок да без шамлице видим кроз прозор)
Друштво за играњац су ми углавном били Кале, мали Брњоки, понекад Е. (од прекопута, кућа до Ђуђе) или Бакрачеви, и Манцика, ваљда пета кућа од нас према рампи. Она је била годину старија, чак и нешто виша од мене, ал' није био проблем, лепо смо се играли. Једном се чак десило да су моји били негде, дал' на пијаци или ко већ где, па су ме оставили самог да се забавим пар сати. Капију су закључали, ал' прозори увек могу да се отворе изнутра, па сам је туда пустио да уђе и лепо смо се играли. Моји су се изненадили кад су се вратили и затекли је у кући, и догађај је био препричаван десетинама пута, „пустио девојку кроз прозор да уђе“, да, па шта? Није ми било јасно око чега сва та прича, јер чак није ни било неке назнаке да сам нешто лоше урадио.
И онда наравно не знам кад се појавила та мода, која после дуго није хтела да оде, да се дечаци и девојчице играју одвојено, или бар не у паровима. Чим би се неко двоје забавили око нечега, макар само премештали бајаги играчке по трави, одмах би се нашао неко од остале деце да злурадо запева „муж и жена, мачка печена“, што никако нисам капирао, шта им ту смета. За тим би следила друга, отпевала би се оба имена уз „...то су срца два, љубили се грлили се иза клозета“. Што ми је било још мање јасно, ал' сам схватио да ћу бити на мети сваки пут, па је М. полако истиснута из друштва. Тј не истиснута, него ако се појави не почињемо ништа док нема још неког.
Отприлике овог лета је почела да се појављује и нека Надица, годину млађа од мене, слатка и не нарочито популарна, јер ваљда није умела да се уклопи у наша правила и обичаје (што кажем сад а онда нисам ни капирао). Живела је у некој кућици иза рампаџијине, сиротиња су ваљда били, и делује ми да је одрастала уз смањен контакт са остатком света. Док смо сви имали радио у кући, куповале се и новине, до ње није ништа од тога допирало и некако је деловала као аутсајдер. А и није се тако често појављивала.
28-VII-2018 - 24-II-2026