22-VIII-1970.

Деветог су Слађа и Драгана дошле са вестима, али кева је седела са нама па смо се наразговарали о ничему. Кад је најзад изашла, погледам заверенички лево десно и... шта има ново? Слађу је неко звао телефоном, анонимно. Дубок мушки глас, пита за њеног оца. Јесте, овде живи, сад није ту, а ко сте ви? Онда ништа, само тишина.

Сутрадан опет исто, исти позив. А она и ја смо се поџапали око музике - ја за рок и андерграунд, она за сентиш шећерлеме (Мишо Ковач, Драган Антић, Кићо Слабинац, мада је потоњи почео у осјечким "Динамитима" као рокер). Исто и за певачице, њој Тереза Кесовија, мени Јосипа Лисац. Онда ми је упутила завршну увреду, рекла је да не може да схвати како неко слуша та срања из чистог помодарства. Срећом Драгана нас је смирила.

Једанаестог на Ружи Слађа најави свој рођендан (четрнаести), сутра у 19. А оно на телефону се Патак зајебавао. Дванаестог, отишао у град и купио јој "Сви заједно" од Дејв Кларк 5 (што је било на топ листама пре пет месеци, дакле светски хитови, макар само синглови, су стизали пристојном брзином). Појавила се у 19:20, са бомбонама, што је поделила уз по пољубац сваком (како је био обичај, чак и у школи), а паре је дала Патку и још једном, који су скокнули до самоуслуге по вино и пиво. Сели смо негде и зезали се. Драгана се мало напила, па је разговор ишао отприлике овако:

неко: је ли, Патак, је л' истина да Румунке носе три сукње и троје гаћа?

Патак: немам појма, питај Чојића, он је био у Румунији.

Драгана: оне носе три сукње и троје гаћа, а ја само једну сукњу

Патак: и без гаћа

За ово је следио шамар, ал' је промашила.

Патак: добро, сви знамо да имаш гаће

ја: па можда имаш а можда и немаш, покажи да видимо

И тако даље, зезање до даске. Око девет сам испратио Слађу и вратио се, а онда су неки хтели до мале пијаце, два ћошка даље, да краду воће (ништа од тога, сувише рано, нико још није спавао на џаковима и гајбицама), па смо обојица близанаца и ја прошетали испод њеног прозора и стајали тамо и зезали се. Да ли је изашла на прозор или није, не сећам се. Разишли се око 22.

За викенд 14. до 16. смо ишли на Дивчибаре, под шатор. Цркох од досаде. Ничег нема. Чак ни да прође нека лепотица, осим у Младеновцу и понека у Београду, онако успут.

Седамнаестог су Слађа и Драгана дошле обе нешто болесне. Једну боли све, другу нога, мени стомак исто ровит. Лош дан.

Деветнаестог, на Ружи, план је био да се мазне лубеница са мале пијаце. С. и Ренцика би стали под дрво и љубили се као случајно, сељаци би пиљили у њих, за то време им се неко прикраде иза леђа. Врате се њих двоје за пет минута, носе лубеницу. Украли? Купили? Дао чича. Да л' су му се свидели или је мислио да је мања штета ако их нахрани него да га покраду. Била зелена, вратили му и добили другу. Ту смо појели (Ренцика није, она ће једина мирно спавати, нама следи трчкавац). После смо добили још једну од истог чиче, зелена, добили четврту.

Сад су свима биле лепљиве руке. С. је покушао на једну капију, ал' човек није имао славину у дворишту. Следећи је био лоше расположен, било је 20:30 и мислио је да смо нека улична банда, С. добио шамар. После Н. (присутан само то вече, нечији комшија) рече да зна тога, има погану нарав. Онда се неко сетио да је З. ту близу, друга кућа, па смо код ње опрали руке. Згодна плавуша, радодајка кажу, чувена међу момцима у крају. Наводно је рекла недавно "ништа више јебачина, само ватачина, најбоље двојица и сваком по сису".

Двајспрвог је С. имао рођендан, опет на Ружи. Коначно сам сконтао да су С. и В. сестре К. Згодне обе, нарочито ноге. Чојић хтео да се помири са Драганом али ништа од тога, узео флашу вина и седео сам са стране. Исто као прошли пут (или прошле године?). Слађа ју је послала код њега, а мени стиснула шаку, за срећу. Онда ми је напричала којешта о Драгани, драго ми је што нисам записао, мора да је пренадувано и испонаизмишљано. Све и да је пола тачно, па шта, сви смо тада били мало луди.

Двајздругог ме ћале позвао да идемо у Београд, да му правим друштво, има нека посла. Ај, што да не. А тамо смо отишли право на Теразије, у РКБ, да потроши кредит што је добио од њих. Чекали смо скоро сат док су прошли папири и дошао стручнији продавац, а онда сам добио 2х8мм камеру (Кварц, на навијање, фиксно сочиво 1:1,9 (!) са 0,5x широким и 2x теле адаптером, СССР, са лепом торбицом постављеном бордо плишем, деловало баш отмено; додатна сочива за изблиза су била леп додатак, мада се није никако могло знати где то изоштрава, а сиви филтери од 2х и 4х су били чист вишак, као да ће та јадна 8мм трака икад бити у опасности да добије вишка светла), пројектор за осмицу и супер осмицу (Кабин, Јапан) и повећало (УПА-8, склопиво, све стане у то коферче, унутра обична сијалица, изоштрава аутоматски, на полугу, тачно зна на којој је висини објектив па томе и прилагоди, служило 9 година док га није купио муж Вецин за ситниш). То је Димче наговорио моје да ме часте, кад сам већ савезни првак у кино техници, па у најбољих пет у генерацији, и штета би било да стане кад му већ тако добро иде итд итд. Како су сва срања из прошле године нагло заборављена... и тако, ето ми опреме. Коштало јесте - пројектор 1640, камера 710, повећало 400 и нешто.

Ово на слици је модел 5, моја је била осмица, ал' не примећујем ама баш никакву разлику.

Опрема је ту, сад да се снима.

Невезано за ово, једно предвече овог лета, пред самоуслугом код рампе. Сретнем неку Ивану, знам само да је живела ту у тој полуулици уз Багер ал' не тачно где, мада ту нема ни двадесет кућа. Била је слатка, са дугом светлосмеђом косом, сањивим плавим очима и благим цртама лица. Носила је те танке хаљине, летње, са умерено цветним мотивима, тако сам је запамтио. Али, годину старија од мене те се нисам ни залетао. Сад како сам се вратио с мора, са штогод фарбе на себи и тим летњим лудоријама иза себе, наиђем на њу, нешто мало попричамо, немам појма о чему то (нисам записао ништа, ово је 2025. по сећању), кад она ни пет ни шест него „како си се одједном променио, сав си некако другачији... постао си мушкарац“. Сећам се само да нисам знао шта да кажем, само сам се смешкао, она ме онако чежњиво гледала, и ништа, ћао ћао.

А није да није, већ сам могао понекад да се обријем, и глас ми се већ спустио, осећао сам и Адамову јабучицу под прстима, а под одређеним светлом сам је и видео, а и влажни снови су се већ понекад материјализовали. А ако се то сад и споља види, ако је она приметила, па... приметиће још нека, кад тад.

Спомиње се: 15-VII-2024., Багер, Вера Стојановић (Веца), Градивој Чојић (Чојић), Димитрије Јосин (Димче), Драгана Витас, Емеренција Нердељи (Ренцика), Патак, Ружа, Славица Тејин (Слађа), на енглеском

18-VI-2016 - 10-XI-2025