Фестивал аматерског филма у Кули је био 16. и 17. Учествовао сам, наравно, са "Блаженком". На пројекцији се доста мњавркало, а добио сам и неку утешну награду, за као оригиналност. Добар провод, ал' нисам баш записао шта се тамо и тада догађало. Можда сам срео Меланију, јесмо ли попричали или се само поздравили?
Мој наставник ОТОа је био добро изрибан што је инсистирао да у шестом разреду добијем четворку, јер сам сад био најјачи у покрајини управо на тесту из опште техничког знања. Четворку сам добио за модел киоска, који смо радили групно Борче и ја. Исечене делове ми је донео последњег дана поподне, са ивицама сеченим укосо, скоро 45 степени, што нисам ни умео ни имао чим да средим да би могло да се састави. Па смо добили по двојку. Један од тих покушаја групне наставе, где се све мане таквог приступа испоље одмах и рачунају као успех метода и грешка учесника. Педагошко мамуљање у најбољем издању. Брига ме што нисам добио Вукову диплому, али овај наставник (и зборница) се живи поједоше због тога, па сам онда добио и Аласову диплому за матиш, и ваљда Теслину и можда још неку. Што је он својеручно извукао новим Летрасет словима - остале су исписане ручно.
(он је касније био занимљив случај, као месни политичар, међу првима је наплатио прелетање пре него што је реч и стигла да буде озлоглашена; његов син, адвокат, ми је накратко био муштерија)
Последњи дани основне. Сви наши мангуплуци се заборављају. Са овим распоредом такмичења не знам да ли стижем за матурско, на екскурзију сигурно не идем. Мада ако би ме Слађа лично убеђивала да не идем, можда бих се и предомишљао, ал' срећом неће. А и она је сама невоља - један дан смо другари и тако то (фраза коју је Минимакс угурао у језик), други дан се издере на мене низашта.
Проблем са матурским су ми чакшире. Ако може звонцаре, кад већ ионако немам ништа да ваља. Још носим оне погрешне од пре годину дана. Кева је предложила да скине крој са њих, ал' нећу ја - сувише су дубоке, а сад већ и кратке и уске у струку. Израсао сам. Ове од одела су добре у струку, али су окраћале па их носим на куку, ал' и оне су дубоке па ми препона дође на пола бутина. Ужас. А треба и да играм.
Данас смо (Драгана, Слађа, Лидија и ја) фоткали цео осми разред за албум. Сви су долазили у фото секцију да се сликају. Имали смо неке млечне сијалице са рефлектујућом позадином, од 500 вати, па су двоје то држали у висини рамена, пацијент би сео, неко би шкљоцнуо, следећи. То је око 120 снимака, потрајало нам је неколико сати, али је било весело. Некако сам измувао себи примерке неких фотки, и још од Дуце, Босе, Ренцике и Миље, а још смо се и ми сликали (ја са Драганом и Миљом, например).
Слађа забринута цео дан, кева јој нашла цигарете у торби. Ту је занимљиво што јој је кева била шеф кујне у боравку. Драгана и Слађа је требало да нам донесу нешто у лабораторију да презалогајимо, што се завршило тако да сам добио 3 динара да одем да набавим нешто, погачице ваљда. Нашао сам нешто, плус малу лименку паштете. Што не добисмо ништа из кујне? Или су већ завршили за данас, или је хтела да не сретне кеву, ко ће знати. Снимак те странице је нечитак, журио сам.
И тако, данас је последњи дан, више се нећемо састати. Лудели смо мало, извели две-три ствари које нисмо никад, али и то некако без воље. С једне стране смо постигли слободу, не могу нам више ништа, с друге стране нема више нас, одосмо. Миља се расплакала, корила ме што сам неозбиљан. Иронијом судбине, последњи час смо имали руски. Ништа нисмо радили, причали онако... сад већ само тужни, није нам било ни до чега, тихо смо се разишли.
21-III-2017 - 14-I-2026