10-III-2003.
Стигао у фирму са осталима, мора колима јер је неколико миља јужно од вароши. Џејк је испао луђи од мене по неколико питања. И пароле које је скупљао, и амбијент у канцеларији, где он седи за столом у средини, а дуж два зида има опет сто са хрпом папира и којечега, и онда још и у остатку канцеларије важи мој аксиом за равни („свака равна површина тежи да постане хрпа“). Једна од парола је била, отприлике, „научио сам да кажем 'ко нема смисла за хумор треба га озбиљно зајебавати' на шест језика“.
Јако се љуљао у својој столици док би причао са мном (и кад не би...), па је испочетка било тешко да пратим шта прича, док се нисам мало навикао. Добио сам ћошак у његовој канцеларији. Одмах до тог ћошка, овај лустер.
Та столица је Херман Милер од 1500$ (понудили и мени ал јок, већ имам кожњака са свих пет полуга од Брекс; уместо тога ћу угаони сто и кутију са фијокама) и озбиљно се љуљао у њој док говори (и кад ћути), па сам тешко пратио шта каже.
Кад смо се скупили око афтамата* за кафу, и нешто смо стигли до тога колико језика говорим, и неко ме питао за грчки. Реко "ред би било да једном научим и то, they are our fucking neighbors". На то ће Џини "а како се на српском каже 'fucking neighbors'", тј занимало их је да ли уопште псујемо** и којим то речима... завршило се тим да сам објашњавао како се код нас користи узречица (а да није псовка) "јеби га", и по мрежи јој наватао Слобин говор са отварања аутопута Фекетић-Палић (где је неко убацио оно што је он једном стварно снимљен да каже „јебига“, а то онда убачено на двадесет логичних места у говору).
(претходни пасус сам нашао у оној јунској преписци са Шкрбом, где има и ово: „Ко мисли да је то пут за Суботицу, зајебо се - једном смо (у време мађарске фазе) кренули туда, ноћу, све желећи да пређемо код Келебије, јер има бољи избор цигара у фри шопу, и никако да нађемо где се скреће за Суботицу. Е, нигде, осим ако је неко расположен за ноћно тумарање летњим путевима. Кад смо се обрели у Палићу, е онда смо тек нашли.“)
Током једног таквог скупа сам затражио нотес, па су ме упутили у веце у приземљу, ту одмах код аутомата за кафу. Тај нисам посећивао, Џејк има простор на спрату. Не не нисам тражио веце папир, треба ми нешто да прибележим којешта - јеботе, након толико година успевам да залутам у преводу. Испоставило се да и нисам, него је магацин папира стварно у вецеу. Веце огроман, као гаража, па су наређали полице уз пола зидова, и ту је било оно што сам тражио.
Добио сам на коришћење лептоп Сони Вајо (ака Небојша... према оном "Sonny boy..." - "сине Небојша"), на њему сам држао тоталкомандер (тада још винкомандер) на мађарском. Чисто да се не загубим, тј да знам у коју то машину гледам :). Јер ако видим мађарски, онда сам на лептопу, ако видим словеначки, онда сам код себе.
У директоровој канцеларији, одмах до његове, модел Ентерпрасета ЕнИкс-01. Прави треки.
Посао је океј, све сам то већ виђао, омања изненађења (а покупио сам и нешто згодних трикова). Први ми је посао био да прештекам гомилу извештаја да користе времена уместо датума, нарочито у дијалозима где се бира период. Нешто тога сам аутоматизовао, користећи своје алатке.
Од Џејка Бауера сам добио фокс осмицу имејлом, турио га на свој нови фирмин лептоп, касније назван Небојша.
После посла ајд на пиће, само нас четворо (Џејк, Кетрин, Џоен) негде близу гајбе. Ајд виски, први откако смо ту, још ми није пало на ум да и то пробам. Није лоше ал' некако не лежи. Пет година касније сам укапирао зашто.
Онда велика вечера за све који дођу, неко мексичко место, није лоше ал' ни за памћење. Онда назад у гајбу и брбљањац. Лево је мој први комшија, релативно речено, са Род Ајленда, а ћелавко је, хм, ваљда онај што је био на Јужном полу - небитно, није дуго саставио, више га нисам видео.
Пише ми драга
Лепо од тебе што си морао да се жртвујеш и седиш у првој класи. Тежак је живот, нема милости према онима који нису навикли на луксуз. Бар су ти поштено надокнадили кашњење.
К. је била довезла Лену па смо стајале на улици и причале.
Лена сутра има писмени за СОЛ а сутрадан остало. Нема много домаћег, па се сад игра са Мрвицом.
Коверат што си оставио за Брекси сам ставила у сандуче, надам се да јој стиже до краја недеље.
Јуче је било топло па сам мало фарбала на тераси. Пробала сам и нову фарбу што смо прошли пут узели у Биг Глоцу(1). Офарбани комади изгледају као да су прављени од комада тромпетле(2). Данас ми стигла вуница УПСом и сад кад завршим ову поруку идем да штрикам(3) (не напоље да чича не зове полицију).
(1) Биг Лоц, што смо изговарали „биг глоц“.
(2) „Тромпетла“ је из нашег немачког, из породичног наслеђа, имамо таквих речи.
(3) Кућни штос. Једном је Рудолф питао где је она, реко „штрика“. „По овом времену!“ - правио се да је то схватио као streaking.
----
* ово сам писао Шкрби, а међу нама се одавно не каже аутоматски него афтамацки
** у енглеском ни не постоји псовка. Постоји curse, дакле клети, swear - заклињати се, и још неколико заобилазних речи којима је псовање тек узгредни посао, првенствено значе нешто друго
Спомиње се: Градивој Шкрбић (Шкрба), Јелена Средљевић (Лена), Кетрин Шродер, Мрвица, Небојша, Рудолф Охснер, Сесилија Роксбери (Брекс), тоталкомандер, фокс, Џејк Бауер, Џоен Стантер, на енглеском
27-VI-2017 - 10-II-2026