08-III-1976.
Пошто је осми март међународни дан жена, па смо се извели на вечеру, у неко као отменије место, у подруму Дома синдиката. Није обичај да се иде на вечеру, организују се ручкови око подне и то по фирмама, па онда слободно, да ослобођене жене могу да стигну кући да скувају нешто својима, а другови остану за столом да се ождеру на рачун фирме. Увече, све празно, јер су сви за залегање - ко да одмори пиће и клопу, ко јер има с ким.
Наручили смо само пиво и ћевапе, за толико смо имали, и било је баш фино, сто у углу у скоро празној кафани, и келнеру мило да има бар неког.
Али, несташица лука се није дала сакрити. Добри ћевапчићи, ваља и пиво, али само по кашика ситно сецканог лука, ваљда једва трећина стандардне дозе. Кад је келнер свратио да види је ли треба нешто (што је било нечувено тада, обично је требало доста да се маше да те уопште примети, ал' ваљда је помогло и то што није било других гостију), рекосмо "ако би могло још лука". "Јаој само то не, тражите било шта друго, али лука једва да имамо". (... 5 речи...) зима била баш влажна па је свима иструлио лук, што је изгледа погодило и складишта. Био је интервентни увоз из СССРа, такозвани лук сребрњак, преливао се седефасто, који скоро да и није био љут али је смрдео као прави. Прилике су се поправиле тек кад је стигао млади лук.
(ово сам мислио да је било новембра, али онда смо имали еуклидску геометрију, дакле сада)
Покупио неке књиге из факултетске библиотеке, за нееуклидске геометрије. Међу њима, превод књиге Лобачевског, штампан 1947. или 1949., нерасечен. Тј расечено само првих неколико страна, остало још у комаду. Исекао сам до отприлике половине, остало оставио нерасечено, да га неко други нађе.
Негде овог пролећа се пронела ова вест... нашао сам је сад (2025.) препричану овако
Група јапанских истраживача саопштила је на медијској промоцији холивудске суперпродукције "Да Винчијев код" у Токију, да је "реконструисала гласове" Мона Лизе и Леонарда да Винчија.
Истраживачи једне лабораторије специјализоване за акустику анализирали су на основу њихових портрета морфологију лица Мона Лизе и славног италијанског мајстора и реконструисали њихове гласове уз помоћ метода које се користе у кривичним истрагама. "Мислимо да смо успели да што верније реконструишемо гласове" Мона Ллизе и Да Винчија, рекао је шеф лабораторије Мацуми Сузуки, пренела је агенција АФП, додајући да су резултати овог експеримента објављени на јапанском интернет сајту Мајкрософта.
Овај бивши инжењер полиције израчунао је на основу чувене Да Винчијеве слике да је Мона Лиза била висока 1,68 метара и да је имала прилично дубок глас за једну жену. "Не можемо са сигурношћу рећи колико је тачно била висока. Зато смо израчунали дужину њеног средњег прста на десној руци и упоредили га са просечном дужином Италијанки", објаснио је он. Сузуки је такође рекао да је, с обзиром на ширину носа, енигматична дама чаробног осмеха вероватно имала и помало уњкав глас.
Све је како се отприлике и сећам, само што је „Да Винчијев код“ написан 2003. Нећемо сад да цимамо новинаре за тамо неке чињенице, овај је то написао како је прочитао. Једнако је могуће да је тамо неко извадио ствар из архиве и представио је 30 година касније као најновије достигнуће, шоубизнис је то.
Друго је што веб сајтови и остало зеље неће постојати још бар деценију-две.
Но, чланак се појавио у нашим листовима, и неком залудном у некој културној установи прдне у главу да се обрати Јапанцима да синтетизују глас Вука Караџића. Што је вероватно и коштало нешто, ал' паре су се нашле, и убрзо изађе и овај сингл - на једној страни је тај глас, на другој неки хор пева химну његову.
Е, види науке, како је то моћно, ето наш реформатор језика нам се обраћа након века ипо, чудо једно. Чудо је трајало до наредне суботе. Као и обично, пре подне смо слушали „Од доручка до ручка“ на Студију Бе. И ту је Марко Јанковић (тј ко зна да ли је баш он био тог дана, био је годинама увек он, само не знам од које је то године почело) довео једног слушаоца са занимљивим прилогом. Човек је радиоаматер или тако нешто, има неколико магнетофона, звук му је хоби, па је снимио тај синтетизовани глас, док се још емитовао (више пута, чули смо и ми) на Радио Београду, сингл још није изашао, и онда скинуо ту траку да би на том магнетофону радио нешто друго. Онда му је дошао неко и он да пусти снимак, метне га на други магнетофон, који је био подешен на пола брзине. И гле, чује се глас Љубе Тадића, уз нешто шушкања.
Шта је било посреди. Јапанци су дошли до некаквих карактеристика Вуковог гласа, колико се већ може према сачуваним портретима (ако су могли за Мона Лизу...), ал' нису имали појма са српским, па су тражили да им се пошаље узорак текста и како тај текст треба да звучи. Ту ови у Радио Београду дају текст Љуби да прочита, и пошаљу Јапанцима тај снимак. Они снимак убрзају за отприлике половину, и додају то шушкање, наводно су закључили да је Вук тако мало шушкао, и то врате (и ваљда наплате, осим ако нису то радили за славу).
Кад је изашао сингл, било је довољно да се на грамофону пусти на 33,3 о/м уместо на 45 и добијао се тачно Љубин глас, још боље него кад је био успорен на пола брзине. Читава јавност се две добре недеље зајебавала на рачун овог фијаска, чак се и Минимакс нашао да каже „ово сам рекао својим синтетизованим гласом“.
Навика да се субота преподне проводи читајући новине и слушајући Студио Бе нас је држала још добрих двадесетак година.
Спомиње се: Данило, ћевапчићи, на енглеском
6-XI-2017 - 31-X-2025