Првог је неко из Аваија послао препис програма по ком је Нина прошла 1. разред гимназије, са све печатом и потписом директора, факснуто из Бангроа (не види се коме је послато... или је Бангро ту прималац, па се то искенирало и послало мејлом). То је требало да послужи да јој признају тај разред (јер нигде не пише да је настава прекинута 25-III-1999.), што је и прошло, него је сад био проблем да јој се призна ово полугодиште. Наиме, у начелу јој се не признаје ништа од овог полугодишта, јербо је изостала више од трећине првог блока од шест недеља, али пошто Нина има већ сад просек око 102 (од 100 могућих, уз екстра бодове на ово или оно) а није ни два месеца у школи, ... има шансе. Била је дошла са мном до фирме да доштампа остатак рада из историје - направила је некакве графиконе које смо прекјуче заборавили да одштампамо. Иначе, историчарка (има двоје историчара, дебелог Чемберса који једва успева да се скраси на столици у неком удобном положају, и ту малу Колоколску) ју је посебно нахвалила и почела да ургира да јој се, с обзиром на показане резултате, призна ово полугодиште.
Њен рођендан. Од архивске грађе имам забележен трошак од 132,11$ у Волмарту. Није то ни тако далеко, други крај двајздеветке. Наш крај је где то прелази у нормалну улицу, а одатле упоље су само паркинзи са радњама около - мотели, бензинске пумпе, тржни центри, биоскопи итд. Сваки град има бар једну такву улицу, зато гдегод да станујеш нема дућана у близини. Најближи Крогер нам је на ближем крају тога - према граду је до њега онај хотел где смо спавали прве недеље, а онда зграда где је Зиро. Онда још радњи, ал' бар на левој страни је брдо па нема тих огромних паркинга. Ни миљу даље је већ универзитет.
И мада пише да је Волмарт, ово баш не личи, тешње је и нема њихових папира са ценама и саморекламом на све стране. Можда је Бед, Бет & Бијонд (кревет, купатило & којекуде), ал' канда нисмо ништа купили, иначе би било у извештају банке. Могао би бити и Кимарт, ово је тачно оно њихово „свуда светло а опет изгледа сиво и шмрљаво“. А можда је ово претходни дизајн Волмарта, који сам заборавио али је остао забележен овде. Јер ипак смо нешто пазарили, то у колицима личи на још шерпи и нечег за кујну.
Шестог смо били позвани на ручак код Рича Петровича. Он је некакав пајтос са Фордом, ко зна одакле се знају, ваљда што су скоро комшије, и Форд нас је и саставио имејлом, па ето.
Тип је сазидао кућерину у долини, у подножју Плавог гребена, близу оног скијалишта, штавише се до њега иде истим путем па се скрене пре него што крене узбрдо. Кућа је... огромна, у дневној соби би могла да се држи камерна позоришна представа, то је нешто округло, око тога иде ходник. Све од чврстог материјала, фасадна цигла (после сам сконтао да овде ни нема нормалне грађевинске цигле, свака је фасадна), на крову права ћерамида, ништа шиндра или онај њихов тер папир са ситним шљунком. Посебно се дичио што је уградио (између собе и ходника, а и другде) Андерсонове прозоре, што се отварају окретањем ручице, „немам очи да видим те гиљотина прозоре“.
Послуживала нас је нека баба, сад да ли му дође ташта, тетка, свеједно се понашала као права служавка. И, исто као што се десило и оно 1977. кад смо клопали код њене бабатетке, дијаспора хоће да реконструише рецепт из старог краја, и онда претера. Ако је тамо супа била сувише масна, ова овде је имала превише лука. Лени после није било добро, мислим да је и пеглицу бацила, а онда је још годинама избегавала лук у јелима.
Кад је требало да кренемо назад, Пужо није хтео да упали. Где сад... ал' уочим да је штогод низбрдица. Јесте да је мењач аутоматски, уљано квачило, али ништа не кошта да пробамо, ако може тим да предаје снагу точковима, ваљда може и да је прими. И погурамо мало и оно упали. Ето, а овамо кажу да то не ради код аутоматског.
Обишли смо и мало тог парковског друма, да виде и оне које нису ишле прошли пут.
(остатак из преписке са ћалетом и шта сам већ нашао на диску:)
Судећи по оном што се види на екрану, мислим да је ово у Зоровој кухињи (има и тамо један рачунар), гледа шта игра по биоскопима. Ни једне новине не објављују тачан репертоар (а и иначе већина биоскопа има више сала па врте више филмова одједном), али на Интернету има увек тачан распоред.
Само да приметим да је ово типично за атмосферу у Зиро Дистансу - све је као бело, ништа није у некој боји, али свеједно изгледа штогод шмрљаво јер је у ствари засивљено. Види се већ и по томе како је папир бељи и од стола и од сваког комада пластике на њему. Свуда је тако.
Ишли смо у суботу до студентског биоскопа, карте су 2,50 долара уместо 4,50 или 7,00 (што је у редовним), и то пешке, пошто је далеко као до Шанте отприлике. Нико се осим нас није шетао. Истина, било је који су ишли пешке, ал' ти су трчали. Џогирање још има своје вернике овде, мада није баш масовно. Џогере не виђам превише, ваљда брзо промакну. Гледали смо „Ратове звезда“, сад први или други део, изем ли га (прву епизоду, сад сам проверио). Биоскоп је студентски, припада универзитету, и сала делује као да је вишенаменска. Ако и нисам видео кошеве и штрафте на поду, не мора да значи да не могу да се монтирају. Нису ни седишта била биоскопска, него неке склопиве столице, какве смо после нашли за мање од 5$ комад. Бар је сала била климатизована а звук скроз три де, јасно се чуло како бродови јуришају од балкона, лево и десно од гледалишта, и нестају иза екрана.
Ово Го чека да ове три заврше са обиласком Сирсове робне куће. Ово је покривен тржни центар, дугачак је пар стотина метара, на оба краја робне куће, успут дућани, дућани итд. Ово је снимљено кад смо оно куповали патике прошле недеље.
и тад ми сине сијалица да је то Кид, Чонти. Након тога сам му пришао и јавио му се. Тачно,то је био Кид. Стајали смо пре тога цело време у капели, он је чак и појао, има леп глас, па се и причестио. Колико знам, он је Мађар, па ме је изненадило да је у павославној капели, али нисам хтео о томе да га питам.
А онолико што је причао пре годину и нешто (на матурском парастосу) да је нашао себе... изгледа да му се то мало чешће догађа. И име је променио, сад се зове Зоран (не знам да ли Чонтић или и даље Чонти). Постигли смо сагласност око тога да је Кид одавно одлепио, само још не можемо да установимо које године. Ово, да је пресалдумио у православну, нам је причао још Брља, у комбију до Пеште. Док је тако и жену мењао па се враћао... ма, вазда неки циркус са њим.
што се машине тиче јавићемо Терези и вероватно ће се обрадовати, јер не треба да палти одмах*. Код Беобагата продају Сингер машине, али их доносе само по порудзбини и цена им се креће од 500 до л000 ДМ.
Неко ту добро зарађује. Сингер је овде скоро пропао - нико не шије, и главно тржиште им је Индија и источна Европа. Таква машина кошта упола мање овде.
Изгледа да код вас у Вирдзинији има честих распродаја.
ово је црни лук... као омања диња
Не, него у редовним самоуслугама (које су скоро све величине целе РКБ, али све изједна па у приземљу) мало мало па има нешто на снижењу, или дају попуст ако купиш два комада, или други комад у пола цене, или узмеш њихову картицу (имамо једну код Хариса и Титера, досад смо на то добили укупно десетак долара попуст - а картица је скроз џабе, попунио сам папире док смо чекали на каси) па неке ствари иду јефтиније уз картицу, итд. Има неколико дућана који су пред затварање, па већ недељама траје распродаја до голих зидова (продају чак и корпе и касе на крају) - један дућан са козметиком, и локална текстилна фабрика. Она је тренутно тамо са Леном, нашла је прошли пут јефтиних памучних ствари (чак се не труде да назначе нову цену, него је каса препрограмирана да скине 50% од сваке ставке на рачуну).
Од Хариса и Титера смо брзо одустали. Прво, што су двадесетак посто скупљи, што је избор у ствари мањи, и што се налазе на бољем месту - на Касарни а не на двајздевеци - и имају штимунг осветљење. Јесте лепше али није боље. Нек је дућан ружна сива кутија, ко га јебе, дај да видим шта има и пошто је.
----
* хм, а ја мислио да нисмо ни тражили да плати... Или је и износ био нека смешна бројка.
