13-VII-1976.

Синоћ нас је ћале одвезао до краја задарске луке, где смо се (нас двоје) укрцали на Либурнију, велики трајект који обично вози туристе који не би да возе 200 и кусур километара низ магистралу, нарочито онај део где је усечена у Велебит, местимично скоро вертикалан. По данашњим стандардима зајебано опасан друм, тада је ваљао, боље није могло.

Брод је полазио у поноћ. Либурнија је обично терала линију Задар - Анкона, вероватно дању, а ово је радило ноћу. И још је носио и аутомобиле, доста италијанских туриста је долазило тако. Мада, они обично дођу првог августа, онда је у Италији масовни годишњи одмор, „ферагосто“.

Први пут путујемо сами. Понекад ми се чини да је лакше она добила дозволу (да летује са дечком) него ја за овај део. А у мајчину, 21 ми је и још ми не верујете да умем да преживим две недеље без вас? Јеботе... захваљујем на поверењу.

Спавање на палуби, међу педесет других врећа.

Имали смо ранчеве, двоособно шаторче, душеке и вреће, Практику и нешто лове, наравно. Спавали смо на палуби, међу десетинама мање више вршњака, углавном странаца, слично опремљених. Чудо како брујање дизелаша прво не да да заспиш, ма немогуће, а онда заспиш у секунди. Пробудио нас је диван излазак сунца над Велебитом. Штета што нисам фоткао улазак у луку, предивно је, не бих знао шта бих пре. Или бих жртвовао један излазак за ролну слајдова... ал' где бих то купио у Врсару, нисам знао место. У ствари, Истру сам скроз слабо знао, да нисмо оно скокнули до Трста пре пет година, не бих знао ни толико.

Покушали смо да стопирамо до Врсара, уштеде ради. Узели локални бус ка Пули, изабрали место, дигли палчеве. Па тако три четири сата, ама не иде. Сећам се неког Грега из Канаде, стопирао од куће (осим брода преко баре) и скроз преко Европе до Словеније па до Ријеке, где је морао на бус до Задра. Ријека је на гласу као најопиченија морска варош што имамо, ваљда што је најјача лука. Те смо сели у други месни бус назад у град, и око 13:20 ухватили бус за Врсар. Искрцали смо се у 7, значи на овај покушај да стопирамо је отишло шест сати.

Та вожња је била мало досадна, осим што је Истра заиста нешто различита од Далмације, други је шмек, осећа се међу људима у бусу и на успутним станицама. Нисам укачио шта то. Били смо узели једно пакло Фрукталовог сока да не будемо баш превише жедни успут, јер је проветравање у бусевима било ноторно лоше, то је имало само оне мале помичне прозорчиће, и то је отварало нешто типа 15х40цм, свако друго окно. А и то мани, није могао да вози неком брзином, вијуга пут. Фрукталови сокови су били чудо једно, пре свега одлична амбалажа (увек чисто, може да стоји, може да се пије из њега, не подлива) и чиста пулпа од баш доброг и пробраног воћа. Нешто слично је покушавала и „Подгорка“ из Осечине, и „Шапчанка“, која и није била тако лоша, ал' „Подгорку“ сам запамтио баш по квалитету, то не бих ни у ракију бацио, као да нису ни гледали какво воће убацују. Но, и данас, кад кажем воћни сок, мислим на Фруктал.

Имао сам нешто жуте штампе, тј књижицу на рото папиру, где обично излази "Лун, краљ поноћи" од неког Фредерика Ештона, за кога смо знали не само да се стварно зове Митар Милошевић, него и где живи - суседни улаз од оног спорог В.Ј. са групе на факсу. Овог пута је епизода била нешто краћа, па су попунили простор "Коцкаром" Достојевског. Неким чудом комад класике упадне међу икс романе. Оба сам прочитао у бусу.

Узбудљив је спуст у Врсар. Магистрала иде по висоравни, а село се спушта до обале, станица мора да буде у центру, у луци. Нагиб је прилично стрм, а обалска села се зидају тесно, да би се лакше бранила од ветра и било каквог освајања. Возач је пролазио буквално на милиметар од зидова, ни огледало није очешао нигде, па тако једно шест пресамићених кривина. Невероватно.

Камп је стотинак метара даље, на северној обали залива. Пријавили смо се, нашли место за шатор, подигли га и стрпали ствари, отишли у град да клопамо нешто. Врсар је једно од три места где могу да се очекују Зрењанинци - друга два су Макарска и Промајна (где су исто наша одмаралишта и феријалци). Требало је да се нађемо са Слешом и женом му, али су управо били пред разводом па нису дошли. Имао сам осећај да ће неко да наиђе, и ево их - Васа и Драгица, коју смо тада упознали. У три реченице смо их убедили да батале ону собу што су узели и дођу у камп да спавају у колима, могу много дуже да остану за исте паре, бар целу недељу.

Преселили су се сутрадан, претворили су шкодилака у ћебетасту спаваћу собу, и остали с нама до краја.

Спомиње се: 10-XII-1980., Васа Гришпин, Драгица, Задар, Мика Зеленић (Слеш), практика, шкодилак, на енглеском

7-I-2018 - 17-I-2026