Ово сам написао на Бурундију, у СФ теми, која је углавном моја, кренуо сам пре пар месеци да пишем кратке преприче, инвентаре, јесте/није СФ критике, без обзира на имена. Материјал који сам описивао су приче награђене Небулом 1966.-1980. али збирка коју сам скинуо је врло танка, па сам убрзо прешао на Дозоаове антологије од почетка до 2014. (што ми је трајало до 2018. - маја 2018. кад сам ово писао, имао сам још две године да пређем.
Ту негде, како сам прелазио са једног на друго, наиђе расправа о томе како је будућност отказана. Па ево шта сам написао:
Има ту нечег у томе што тип пише. Ново, и ако се појави, не бива препознато и сигурно се не продаје. Зато се као ново продаје васколика рециклажа и рекомбинација, јер се производи само оно што се продаје.
Што некако и одражава технологију. И тај ховерборд (лебдаска?) није неки технолошки пробој, то је фини крпеж на постојећој технологији, дизајн, пакерица. А продаје га управо та носталгија за будућношћу коју смо некад имали.
Кад погледам шта користим сваког дана, то је поприлична папазјанија. Управо сам завио цигарету исто онако како су је завијали пре сто и кусур година; уз ледовско осветљење, оптичког миша, процесор са осам језгара и грејање на... угаљ (мада доста људи видим да су прешли на дрва, ал' сад свака друга кућа има моторну тестеру). Улицама језде прилично тиха кола, сад већ увелико без механичке везе између педале гаса и мотора, по асфалту који се технички није скоро ништа изменио за мог живота. Телефон је од поштоване службене справе постао џепни рачунар који ради свашта и успут и телефонира и, гле, у селу на сокаку слабо кога има а тек сад сви све знају и брже него пре. Тефлон је одавно измишљен а и даље се патимо са загоревањем.
Даске од рециклиране пластике и којечега сам видео пре дванаест година, ћуј видо, седео на тераси направљеној од њих. Тад и никад више - није се примило.
Међу ретким стварима из те обећане будућности, које су онако баш испуниле или мало и превазишле очекивања, је видео разговор. Јесте, обећавали су то сто пута, још од Одисеје 2001 (ал' те године је то једва било у повоју), а остварило се тек кад је интернет постао довољно брз, око 2008 (иако сам камерицу имао још од 2003 ал' није служила ничему). За разлику од СФ предвиђања, не кошта скоро ништа али зато нема именика, нема неке посебне инсталације, иде истом жицом као и све остало и нема ни свеобухватног јединственог система (осим интернета) - ако хоћу с неким да разговарам, тешко да могу да га нађем ако се већ нисмо срели. Телефонски именик полако нестаје, људи батаљују земаљске линије и држе само мобилне, где нема именика, а за видео разговор нема заједничког стандарда, па зависи код кога си. Ко је на скајпу не види оног ко је на гуглу (а мора да их има још). И сваки пут кад се нађе неко да провали како ови раде па направи нешто што би их повезало (нпр Трилијан), ови промене протокол баш зато. То није било предсказано.
У тако измешаној средини, где остварење обећане будућности не зависи толико ни од науке ни од технологије него више од унутрашње политике овог капитализма, не чудим се што ни уметност не прави неке веће искораке. Односно, ако их и прави, што за то нико не чује.
(уместо да преведем ово са енглеског превода... лепо сам прелистао тему на Бурундију, нашао и ископирао овамо)
17-VIII-2018 - 11-V-2026