27-IV-1978.

Најзад положио нешто. Још од нумеле (нумеричких метода линеарне алгебре) у септембру, ништа, а сад функције више променљивих и комплексна анализа, испитчина. Док завршиш комплексне, заборавиш оне луде површинске или криволинијске интеграле, испари. Боље би било да су два испита. Због овог сам формално био на трећој години, јер је ово са друге. Могао је да се вуче један или два испита у следећу али не са друге на четврту. Паде камен... а сад све остало.

Газдарица која нам је издала собу (прерађена шупа са танким зидовима, ал' смо бар имали лавабо и проточни бојлер) је имала два пса. Стара куја пекинезерка и млади шкотски овчар, као што има Денис напаст. Ових дана га потерало, па је објаши, али му је курац 25цм изнад њеног репа, ни да додирне, ал' он свеједно љуља, она оде, а он тера даље. Срећом, нисам тада имао телеобјектив, ко зна колико бих траке потрошио на то.

Шољице су румунске, нису ни тако ружне какве су некад правили.

Зидови су нам опет пуни слика из Плејбоја, Луја па и Старта (хрватска верзија истог, са озбиљним текстовима). По нашем бројању (што је обично мој посао) имали смо неколико стотина сиса, стотинак пичака и не знам више колико гузова увек пред очима. То смо добијали углавном од асистената (не Паје него друге двојице) и Љубиног бившег газде (са 2. године) кад их прочитају. Значи свуда рајснегле, понегде селотејп. Исто као лане, само нижи плафон.

Понекад сам се питао одакле им, али мора да у Београду и Новом Саду има где да се дође до увезеног тиража, по жешћој цени али ово су момци са приходом а без неких брига, а ни времена да спичкају паре на пића и журке (што се испоставило погрешно - само што нису ишли по кафанама, пило се кући, уз шах), па им се могло.

Хоспитовање (тј. предавачка пракса) нам није лоше ишло. Истина, нисам био иста група са Љубом ни са В.Ј. па не знам како су они прошли. Менторка ми је рекла "на вашем часу неће бити досадно". Сећам се да сам имао неку геометријску конструкцију, доста сложену, табла прилично мокра, а девојка коју сам извео да је уради се пар пута погубила у детаљима, али смо на крају успели. За други час сам имао нешто простије, није за памћење. Наравно, хоспитује се у најелитнијим новосадским гимназијама, са паметном децом из бољих кућа, доста родитеља су професори с универзитета, функционери по покрајинским органима или већим фирмама. Скроз погрешан узорак оног што ће нас чекати у стварности.

Отприлике у ово време је ЛебарПром отворио тзв. драгстор у бочном сокаку, иза краја Гимназијске улице. Деловало је скроз ванземаљски, у складу са неком новом школом дизајна, у стилу у ком је дотле био урађен само Сава центар (ака Кебсова пирамида) прошле године, за ту конференцију. Ту се напросто одустало од покушаја да се све оне цеви за вентилацију и каблове сакрију, но су остављене да висе под таваницом (која је, у случају Сава центра, на доста места и изостављена), обојене живахно и постале декоративни елемент. Овде у драгстору је то било јаркоцрвено, што се некако чудно слагало са сјајним црним мермером на поду, и тамним великим плочицама на зидовима. Неки архитекта је ту пуштен да га уради, и урадио га је. И то је требало да буде отворено 24 сата дневно, и било је, бар првих неколико година. Нисмо ту баш много пута навраћали, није нам ништа ни требало одатле, ал' кад смо се баш задесили, лепо је било, мирисало на свеж хлеб и пециво.

Дотле су се њихове ствари куповале ћошак даље, у овећем киоску постављеном поред „Црвенкапе“, ал' то некако није било то, киоск се није баш грејао, и никад тамо ниси могао да купиш вруће погачице. Ово је било много боље.

Спомиње се: ЛебарПром, Љубивоје Томић (Љуба), Паја Ћурчић, погачице, на енглеском

10-III-2020 - 18-X-2025