25-II-1978.
Правац Лењинград, истоимени хотел, градили га Финци, њихов и намештај. Фотеље и не личе на нешто осим што су без углова, једна крива површ на једној нози, као из љуске јајета исечена, плитка али леже савршено. Могао бих у томе да седим данима.
Трговина боље иде овде. Спријатељили се са Ирином, рецепционарком на спрату, долазила нам је у собу неколико пута, некад да тргујемо, некад само да прича. Збунио сам је скроз кад сам на њено "правиљно" питао "по какому правилу?". Није разумела питање. А згодна је била, мада ни Славе ни ја нисмо били ради, а и на дужности је.
Овог пута смо бар једно преподне ишли са групом, до неког храма, нешто на Б беше, огромно и баш занимљиве архитектуре. Унутра је било замало довољно светла, али не баш. Нагнуо сам се уназад да ухватим ово, а Славе ми је изигравао трећу ногу статива. Бленда до даске, петнаестинка, тачно колико треба. А широки је ухватио довољно.
Боје су овде скоро тачне, стари добри Орво и њихова скопска лабораторија су га потрефили. Дојмили су ме се малахитни стубови, то ми је некако најлепша зелена, ајд бар у градњи. За ово сам му се наслонио на раме, али ипак је мало стрешено, примети се кад се увећа.
А онда за Ермитаж. Наравно, на задњи улаз, знају они југосе. Ако негде има да чекамо 20 минута, почнемо да хватамо таксије и куд који. Сви смо се ту нашкљоцали - добио сам од двеју девојака да развијем негативе после. А био је ту и експрес фотограф, донеће нам фотке ујутро у хотел. Ајде важи, поређамо се спрам споменика и шкљоцне он пар комада. Гледам сад те фотке и знам да пар девојака фали на њима, али кога видим - ту су и Мима и Борче и Момир. Група је била довољно велика да се ни не сећам да су били ту.
А онда буде мало забуне кад фотограф пита „кто старшиј“ - ко је старешина, шеф. Згледамо се зблануто, није нам пало на памет да ће нам требати тако неко, „нисмо никог изабрали, а шта ће вам?“. Права деца самоуправног социјализма, не иде нам у главу да туристичкој групи треба неко да командује. Имали смо водича, ал' његово је било да се нико не изгуби и да добијемо шта смо платили - превоз, смештај, клопу. Добро, и свидео се једној колегиници па није био само то, ал' свакако се држао по страни и појављивао само кад полазимо или стижемо негде.
Каже шкљоцаџија „па ко ће да подели фотке и да скупи паре?“. „А то... ево сад ћемо...“. Јавимо се Славе и ја као добровољци и средимо све. Он ујутро дође, преда фотке, покупи паре и ћао.
Продали смо све што смо донели, и тих дана живели као пијани барони. Узели такси да видимо Фински залив. Група је видела само мало кроз неку деру у огради паркинга, а ми смо хтели да нам пукне видик, дакле такси и терај. Поглед је невероватан, лед до хоризонта. Могло је и да се хода по њему, нисмо баш пробали.
Спомиње се: југо, Малиша Борковски (Борче), Мерима Табарски (Мима), Момир Хаџипопов, Славољуб Томић (Славе), на енглеском