Опет сам се бајаги потукао са Слађом, покушала да ме задави. Више гледам Оли Бој, и не из ината. Оли Бој, пак, се помирила са Ђицом. Морао сам да им обећам да ћу донети зелених кајсија, тада лудо популарних (а још немају ни укус, само су киселе).
Хлеб нам се нешто покварио. Да ли што је ЛебарПром саградио нов, савременији погон, или што су прешли на тај обогаћени хлеб... није као што је било. Свеж је и даље био одличан, оно да пожелиш да те пошаљу да купиш, па да штрпнеш од окрајка док окрећеш педале у повратку а он штрчи из цегера под корманом. Али се брзо сушио и бивао тврд; да се то не би десило, моји би га стрпали у најлон кесу, али је тамо постајао... па не ни гњецав, гњецаво је свеже тесто, ово је било више као глинасто, и некако сивкасто, туга једна, нико није волео то да једе чим је старије од дана. Једно време смо мислили да је до камионета којим га развозе, који је био једна од оних крнтија које не смеју да угасе јер ко зна да ли ће опет упалити, а такви су обавезно негде пуштали издувне гасове где не треба, често и баш у пртљажни простор. Ал' јок, није до тога, овај хлеб је био лош и кад га донесу новим возилом.
Ех да је сад „Панонија“... кад наиђе однекуд њихова циповка од две киле, нема везе што нам траје целу недељу да је поједемо, та је целе недеље била добра. Али јебига, припојили су их Лебарпрому и то је нестало. Није нам тада много сметало јер је и редовни хлеб био сасвим добар. Ал' морали су да га побољшавају, пас матер.
За ручак је било увек нешто кувано, ређе подгрејано од јуче, и ако месо није било увек прва лига ни најбољег квалитета, било га је скоро увек. Избегавали су се масни делови, често се појављивала џигерица. За доручак и вечеру се јело нешто од Бекових ствари - кобасица, салама, сланина, паризер, понекад виршле (то док сам био клинац, сад јако ретко), а шунка, пршут, кулен, суви врат, прашка шунка... скоро никад. Тек сад, откако ћале ради тамо, су почеле да се појављују у фрижидеру и те скупље ствари, јер је отворен тзв. „дућан на капији“. Ту се продавала роба са грешком, која не може у малопродају или у извоз. Буде серија конзерви за СССР где је датум производње утиснут у америчком формату. Или шункарица где је прсло црево... а то прсне тако што се саламе каче, кад силазе са траке, о колица, отприлике некакав чивилук на точковима, и онда гурају до другог краја сале где чекају да буду или спакована за транспорт или за хладњачу. Е тамо се деси да су мало брже гурали, труде се људи да ураде што више, чивилук звекнуо о зид, она маса клизнула на кукама низ шипку, све то притисне оне што су најближе зиду, и прсне црево, ах. Мајстори су гледали да им се то не дешава баш сувише често, да не постане сумњиво. Било је и других фора, нпр да не спусте весло мешача скроз, па би неке руде саламе имале вишка бибера на једном крају, ех, не ваља, пиши у шкарт. Ћале је, пошто је увек био добар са својим радницима, био редовно обавештаван кад се деси такав малер, и кад ће резултати тога да се појаве на капији.
Тако је на столу почела да се појављује чајна, посебна, бачка. Мада ове две и нису нека категорија, осим оне накнадно формиране и окупљене под називом „подригуша“, који сам чуо тек педесетак година касније. Ту је иначе било песничких слобода са називима - под један, зашто се то зове чајна, нико није умео да објасни. Са истим кашњењем је и то објашњење стигло, да је „српска војска на Косову равном пре битке пила чај и јела ту кобасицу“. Да, са све „чајним колутићима“. А башка што је и Бек „фабрика бекона и конзерви“ - ево ни 54 године касније нико није успео да ми објасни како се бекон разликује од сланине, нарочито у енглеском.
4-VI-2020 - 6-VIII-2025