02-VI-1969.: Излет на Фрушку
Набавио друго маче, скроз бело, па Блаженко има друштво. Мало сивог иза ушију, леп чупав реп.
Јуче (ћале, кева, ја) одосмо на Фрушку Гору, са ћалетовим колегом. И још један, возач негде, живи негде у центру. Тај нас је једном, пре више година, возио на сличан излет на Тису, па смо свратили до њега по нешто (жену му?), а годинама касније сам препознао то место као један од пролаза између Гимназијске и главне улице.
Ћале студира, ванредно. Треба му то за унапређење, а и да би дошао до места које му већ дође по знању. Размењује уџбенике, скрипта, књиге са још неколицином у истом положају, па је један од тих, са женом, данас са нама. Роштиљ, палачинке. Пољубио сам брдо кад сам се поџавељао са гравитацијом трчећи низбрдо.
Наравно, кувала се и кафа, дремнуло се после доброг ручка, све по реду.
Тад сам ваљда заборавио зимску јакну, окачену о дрво. Жива штета, један од ретких одевних предмета тада да ми се и свиђао.
[Овде ми тзв чињенице оспоравају хронологију, управо је натрчала фотка из децембра 1969. где ипак носим ту јакну, или бар неку која личи... Не верујем да су ми тако брзо купили другу. А можда и јесу, штогод да сам носио пре те јакне мора да ми је било већ мало.]
Са фотки препознајем џемпер, купљен у Темишвару, углавном црн, шара геометријска, као насумични квадрати у розе и... хм, некој беж или сличној боја. Румуни, као и Немци, имају особит смисао за боје. Сећам се да смо једном (касније, крајем седамдесетих) видели ћебе у скроз психоделичним бојама, у дућану одмах до опере. Тотално лудило, у ствари ми је једино објашњење било да та ћебад иду окачена низ траку кроз шпалир лудака наоружаних спреј фарбом. Ако под тим заспиш, шта ћеш сањати?
Иначе, жена тог ћалетовог колеге нам је испричала занимљив случај који се десио на спрату изнад њих - они су у некој новоградњи на ивици Гроша - о зачепљеној судопери, мајстору који је стигао доста касно пред крај свог радног времена, кад је домаћица већ мислила да неће ни доћи ал' за сваки случај оставила откључано кад је скокнула преко до самоуслуге. За то време мајстор уђе, скапира да је госпоја ту негде само што није, те се завуче у судоперу и крене да одврће сифон. Утом госпоја и дође, и спази само ноге како вире испод судопере - и помисли да је то њен муж дошао мало раније с посла, његове су чакшире, те му мало пошашољи јаја. Мајстор са у шоку тргне, и звекне главом о сифон - онда је то још све било метално - и она тек онда укапира да то није њен муж. Зове 984, срећом до болнице нема ни 2км, дођу ови, метну га на носила, и док су га носили са трећег спрата она им исприча шта је било, а ови су се толико смејали да су јадника испустили на степеништу. Онда су се тек уозбиљили и отерали причу до хепиенда.
Све се слаже - ова станује на другом спрату, значи изнад има још само трећи и четврти. Јесте, има самоуслуга тачно преко пута. Јесте, сифони су били месингани или гвоздени и тешко су се скидали. Јесте, избор мушких панталона није био превелик, лако је могуће да се сретну двојица са истим. Јесте, до болнице има 2км. Јесте, радило се од 6 до 2, администрација од 7 до 3. И госпођа која је извор приче је могла да потврди са оба краја, јер је радила као виша сестра у болници.
Зашто сам набројао све ово? Па, зато што је ово постало урбана легенда неке две-три године касније, и отад се давно, давно десило у свим могућим градовима.
Спомиње се: Блаженко, Грош, новоградња, на енглеском
5-VI-2020 - 31-XII-2024