Сватови, жени се Љуба. Ћале нас је одвезао довољно рано ујутро. Није то далеко, ни 100км, али преко Фрушке као да има 200. Но, стигли смо, и почело је.
За невољу, био сам кум. Као такав, имам неколико дужности - прво, да мој поклон младенцима буде нај нај. Пошто сам дугокоси хипи студент, ништа од тога, нисам та категорија. Купили смо нешто, лепо али не скупо. Затим кад се излази из општине (није се ишло у цркву), сви вичу "кеса, куме" (скраћено од "куме, изгоре ти кеса") а ја онда треба да бацам ситниш да деца скупљају. Ово смо решили тако што је кева отишла у сдк и разменила неку стотку, рецимо све скупа око 4$, у најситније кованице. Тога увек имају, јер сва малопродаја мора сваког дана да депонује пазар у дневни трезор, што је уређај на спољном зиду, и одговара за сваки новчић из касе. То се строго контролисало, ситна крађа је опасна (а крупна је политика, то је нешто друго).
Треће, треба да умем да се потпишем и то где треба, умео сам и то.
Четврто, треба да захтевам. Тражио сам четири коња дебела до општине, и музиканти су то упорно свирали - та песма је незванична химна града ми, то сви знају. Мислио сам да се возимо у кочијама, ал' ајд шта ћеш.
Пето, требало је да будем покретач журке, дакле да стално пијем али не смем да се напијем. Што ми је одлично испало, пио сам шприцер са сваким ко је дигао чашу, па бих додавао воде али не и вина, докле год има нешто боје, што са белим вином и не може да се примети у тој гужви. Његов брат је баш волео да пије са мном - знам га из ранијих посета, бруцош на физици (или ће бити најесен), чак је и личио на Теслу, са све брцима и раздељком. Њега сам напио, успело.
Чак сам и држао микрофон неко време, на опште весеље. После су ми рекли да сам био изненађење дана - са том дугом косом и подељеном брадом, очекивали су било шта само не да ћу да водим коло уз степенице на спрат (сватови су били под шатром у авлији), па низ степенице. Хармоникаш је успео да нас прати бар до пола.
Имали смо и незгоду на почетку. Кад смо при доласку попили прву чашу вина, требало је да полупамо чаше. Моја је, од целог избетонираног дворишта, погодила баш у оно место где су оставили рупу да посаде дрво. Земља еластична, чаша се одбије и разбије тачно њој у ножне прсте, посекла јој палац. Носила је завој пар сати.
Паја је био дворски везивач кравата, и за младожењу и за мене.
Ујутро, око 4 или ту негде, близу је дугодневница и рано свиће, су се гости коначно разишли, бабе почеле да чисте срчу са бетона. Тад смо нас четворо - младенци и ми - скупили све флаше у којима је још било нечег и кренули да их празнимо. Како коју испразнимо, разбијамо је у угао под степеништем. Гомила је расла. Мењали смо се девојака, кума мени у крило, она њему. Пили смо док није понестало вина, а сунце одскочило.
Нека доба сам морао да устанем да се исповраћам - превише вина поврх ко зна које све клопе. Вратио се да спавам. На крају нас испратили на аутобус па смо отишли кући.
10-X-2020 - 31-X-2025