24-III-1979.

У Лењинграду опет исти хотел, Лењинград. Фински намештај, невероватна фотеља без доручја која тачно обухвата леђа, сатима да седиш. Само једном смо отишли са групом, у Ермитаж да видимо све оне слике. Братске земље чекају у реду, тј источни блок чека, бесконачно. Од ока бих рекао 2000 људи. Знајући југиће, који не би стајали у реду већ би се разишли, воде нас около, улаз са реке. Нешто су фотографисали неке слике, за та светла треба јака струја, а пошто кућна струја није довољно јака, на кеју је био камион генератор, а од њега сноп дебелих каблова. Сатирали смо се преко тих каблова до гардерпбе, али одатле је ишло лако, и нисмо се сударали са другим групама. Уметнине су величанствене, управо оно што би било који цар који држи до себе гледао да напљачка, или да купи ловом отетом од народа, на исто изађе.

За ручком смо углавном седели са овима из Славонске Пожеге. Знали су неке симпатичне песмичуљке ("сваки ручник брише, само потпоручник не"). Гледао сам једног, седи наспрам нас, сипа велику чашу сладоледа у своје пиво, измеша и попије. И да, Руси једу сладолед целе зиме, само то раде унутра.

Уобичајени таласи Финаца који долазе да се ураде од пића. Кући имају прохибицију, па седну на трајект, узму собе за викенд, и онда пију пар-непар. Половина има да остане трезна да одведе другу половину на спавање, другу ноћ се мењају. Видео сам клинца од 16 до 18 година како не може да га нађе да се испиша... а још се није ни смркло.

Остатак времена смо само зујали около. Узели бисмо такси и ишли да видимо шта хоћемо. Налазили књижаре и купили још књига за математику и медицину - нашла је комплетан анатомски атлас. Већ смо продали шта смо имали, џепови пуни рубаља, идемо и пазаримо шта нам се ћефне. У некој робној кући спазимо аутомат за освежавајућа пића, тј пише „газированная вода“... и стварно, за пар копејки добијеш чашу сода воде. С тим што има та једна чаша из које сви пију, све је штогод зарђало, и на чашу се већ нахватало рђе. Ал' жедни смо и ако Русима не фали ништа, неће фалити ни нама. Вода као вода.

У приземљу, у сред гужве, застанемо у ћошку да мало одахнемо, на одељењу где продају кофере (купили смо неку путну торбу). Осећали смо се као пар кугли на билијару - сваки час те нешто гурне тамо или амо, сви остали знају куда иду, само ми морамо прво да гледамо, јер исто хоћемо да знамо куда да идемо. И онда крене неко обавештење на разгласу, чује се али као и обично без високих тонова и са изобличењима, спомиње кофере (рус. чемадан), и нешто блокирано. Шта који курац блокирано, тачно смо ту где су кофери и нико не трза ама ич. Пошто смо ту већ били готови, изађемо на улицу, кад оно улица блокирана. Пајкани постројени по ивичњаку, можемо низ улицу али не и преко ње. И онда прозвижди колона мотоциклова и црних Чајки, пичећи бар 90 на сат, и још пишла мањих Волги испред и иза, то је ваљда обезбеђење.

После смо сазнали да је у посети био председник тајландске владе, Чоманан Криангсак.

Узели смо такси да одемо да видимо Фински залив. Још под ледом, мада углавном покривеним бљузгавицом - горњи слој се топио дању и мрзао ноћу, већ недељама. Пошто је видео да хоћемо да се сликамо, таксиста срачуна да има времена, отвори гепек и извади пиво из гајбе (нисам видео колико пуних флаша има) и навали да цуга. "Смете да пијете на послу?" "Не." "Па не проверавају?" "У гаражи, ујутро..." "А ако вас ухвати мурија?" "Па три личне и останем без посла, па постанем механичар. Пошто никад нема доста возача, за два месеца ево мене назад."

За време једне од шетњи смо нашли обичан дућан са лименкама у излогу. Етикете на ћирилици, али језик није руски. Потрајало ми је да препознам језик - био је румунски. Лименке су биле из ССР Молдавије.

Друго вече некако нађемо бар, где смо морали да чекамо у реду да уђемо, али не предуго. Видећи ме са дугом косом, неки сличан лик, у џемперу на попречне танке штрафте (нешто мрко и ружичасто, рецимо) ми приђе и заподене разговор. Он је уметник... и онда погледа лево и десно, да не прислушкује неко (аха, у руљи где сви брбљају) и каже "ја сам надреалиста".

Кад смо ушли, нашли смо седишта близу бара. Личило је више на учионицу, столови поређани тако а шанк на месту катедре. Узели смо сендвиче са лососом и црвеним кавијаром, и коктел куће - пола лимунада, мала кутлача сирупа од кајсије, две коцке леда и онда вотке до горе. Није било лоше. Негде око пола прве чаше нам се придружи пар мештана. Тј месни колико већ може у СССРу - из Украјине су, ускоро дипломирају машиноградњу за хидроелектране. Могу да се запосле на градилишту, са пет пута већом платом, или да остану у Кијеву за минималац. Радије ово друго. После другог коктела смо отишли у хотел. Они не смеју да уђу у хотел за странце, држава се труди да ограничи контакт колико год може, али смо лако исфолирали вратаре причајући енглески, нису ни трепнули.

Отишли смо горе и узели литру киселе и јерменски коњак. Он рече да је вода "Полуострвска" - што ће рећи чесмовача, ту смо на том полуострву. Коњак није деловао да ваља, па смо сипали мало у киселу. Одмах је посивело, као да смо изручили пепељару. Нисмо га пили.

После смо се једно време и дописивали, а онда сазнали да се разводе до краја године.

---

Спомиње се: југо, на енглеском