Зимски се распуст завршио осмог. Прођоше лепи дани кад сам устајао у десет и ишао кад и где сам хтео. Овог месеца смо у преподневној смени. Време је исто усрано - дебели снег од пре неки дан се топи, свуда је блато. С наше стране још нема тротоара; неки су себи направили али ми смо на ћошку и коштало би нас четвороструко. Блата има да се у свакој већој вароши направи по бања. Облаци тешки као мртвац. Признајем да је ове три недеље било често досадно, али и то је боље него да сваки дан гледам наставнике, и горе него да сам сваки дан са друштвом које знам осму годину. За три ипо месеца ћемо завршити школу, одржати опроштајно, обећати да се нађемо за пет, десет, петнаест година... то је будућност. У садашњости, још једно шишање. Опет. Извукао сам се овог пута, "и вук сит и овце на броју", тј. ем је Ивка задовољна ем ми је доста и остало. Назад није краће, само је тање. Шишке јесу краће али на крајевима нису, а на слепоочницама је мало дуже па не изгледам тако швапски. За школу могу то да повучем назад, а после имам као шире зулуфе. Јесу краћи али бар не изгледам на силу ошишан. Ћале, кад ме видео, "ти се ниси шишао". Никад задовољан.
Понекад сам испадао крив и за масакр Чарлса Менсона, па сам морао да се довијам да одбијем било какву везу. Кад мораш да се браниш, ниси баш у прилици да убедиш било ког ко те из тог правца напада да смо овде ми добри момци. Један од трикова је био да се укаже на логичку грешку. Па шта ако је носио дугу косу као ми - и ви се облачите као Ал Капоне.
Ту сам закључио да у ствари никако не могу бити хипик, они немају шта да изгубе. Ја имам.
Покушао да питам Цинка шта значи то да "сваки човек у свом животу има извесних психичких момената који делују антифрактилно на његову виталну тачку која пролази кроз његову сому", ама ме није ни саслушао, неко други је загаламио и одвукао му пажњу.
Ренцика је 16. дошла са јако кратком фризуром, попут Ане из Базара (лик девојке од око 18 година, чији је отац пљунути Мома Капор, њен писац), дакле скроз кратко, кратке шишке у страну, слепоочнице штогод покривене (види горе), назад до крагне али не тањено. Не знам да ли је својевољно, на наговор; тада сам увртео себи у главу да шишање на кратко мора да је на силу, нема друге. Свеједно, чинило ми се да је Мома обликовао Ану према њој, само нешто није штимало са хронологијом.
Још један родитељски, 20. и то са све нама у учионици, а Ивка ван себе. Наш избор за "најфрајера и мис" разреда од пре неки дан је некако испао неопростив грех. Вероватно је покупила дефиницију фрајера из неког пандурског приручника од пре осам или петнаест година, јер је њена дефиниција фрајеризма укључивала ствари за које нисмо ни чули да постоје, а камоли да нам падну на ум. Сачувао сам један од гласачких листића, и видим на њему свој рукопис, значи виђен сам да и овог пута испаднем коловођа, организатор. Како је она остала без речи кад је чула за "нај фрајер, а да и не спомињем како су девојчице назвали", тако смо и ми кад смо чули какву је дреку и око чега дигла. Што опет није значило да не могу да искористим прилику да питам да организујемо игранку. Што је прошло.
Није баш била нека игранка - најбоље рибе нису дошле. Патак је некако испао диск џокеј, ал' нико није играо. Скоро нико. Ја са Слађом, неко са Драганом, још неко са једном из четвртог, а остали су седели около. Потрајало је док су се размрдали. Био је штос са просторијом - то је дводелна менза за дневни боравак, подељена хармоника вратима дуж целог преградног зида. Били смо у ближој половини, а у даљој је био мрак. Онда би неко само одшкринуо ту хармонику, гурнуо неког унутра и затворио. Кад се то мени десило, око мене скроз мрак, напамет нађем излаз у ходник, па опет уђем у нашу половину и дођем иза леђа оном што ме гурнуо. Штрецнуо се бар.
Најзад су ми купили фрајерске ципеле, тамнобордо, боја се у ствари звала трула вишња. Без шнирова, са три беочуга уместо коче. Велик корак ка статусу, хм, фрајера. Утицало је и на многе моје кораке, јер је нос кројен ниско, па нисам упирао врхом ножног палца него првим зглобом. Дан дањи се нисам скроз одвикао од тога. А навикавање је ту и тамо умело да боли, ал' сам свеједно био сам себи битан. Број 41 (догурао после до 44). Коштале су 104 динара.
Истог дана, на часу разредног, надугачко са Ивком о "шунду у рукама младих и фрајеризму као лошој црти у њиховом понашању". Покушала је да час буде неформалан, више разговор, а завршило се дијалогом између ње и мене. О том избору, шта смо хтели с тим. Ма измотавање, пре свега на рачун свих тих избора за мис, па и називи су узети скроз иронично. А и то око речи фрајер, уопште нам није јасно шта је ту тако озбиљно, шта ту не ваља? Смрсила је нешто како је и форма важна ради форме саме... мислим да нисмо ни дошли до тачке одакле је кренуо неспоразум.
Наредна игранка 28. Кладио сам се са Ренциком у шамар да ће је бити, она да неће. Развио сам ролну са пробним цртаћем, који би требало да буде допуна за "4 баксуза". Купио сингл "Трла баба лан".
На игранци причао са Слађом о будућности. Са врлодобрим из владања нам падају шансе за бољу школу, смеши нам се некакав занат... будем бравар или тако нешто. Или одем у хипике. Како Ивка може да буде тако грозна. И претходној генерацији је пила крв, круже приче. На крају ми је рекла "а баш га масно сереш". Онда отишла да игра са неким левим фрајером, као замишљена и романтична, а мене спопало неко расположење. Играо са И. из четвртог, па покушавао да анимирам руљу (поприлично бројну овог пута), па нашао Миљу и играо са њом, ћутке. Тело уз тело, полако. Заљубио се за то вече. Да ли сам чуо да ми је рекла "сунце моје"? Можда. Можда и не. Можда је само пробала да чује себе како звучи. Провео наредних неколико дана под утицајем тога.
Европска заједница закључила трогодишњи споразум са СФРЈ, извозићемо говедину. комбинат ће тим постићи доста, а и ми ћемо штогод осетити, прошло је оно од пре годину-две кад је ћале добијао 80% плате. Истина, тај ће извоз увек бити ограничен. Могли су продати трипут толико, да је трговина била слободна.
Из андерграунда се већ издвајао хард рок, а сад се из њега издвајао хеви метал, изашао први албум Блек Сабата. То ће боље да се продаје, избацили су све што је иоле компликовано.
Почело да се емитује „Наше мало мисто“. Тај далматински и није тако тежак, доста разумем, ма скоро све. До пете епизоде ћу већ моћи да пратим дијалог без грешке.
6-XI-2020 - 10-XI-2025