Женско одељење се сад незванично зове КЧС (клапа часних сестара), а званично манастир. Гимназију су у ствари основали као католичку школу, у склопу нечег њиховог али за грађанство. Црква је била власник и управник. Сад је то одвојено, школа припада министарству образовања, а црква је задржала тај манастир у углу. Одмах иза зида.
Осмог сам већ био дигао руке од Дуце, канда сам пропустио прилику. Нисам уочио кад је наишла. Шта је ту је, и мада нисам скроз одустао, не очекујем баш озбиљно неки преокрет.
У међувремену вест - Миља иде са Џоком. Њега баш нисам знао, али целе недеље је лепо време, а потрефи се да идемо заједно из школе, поред Дома омладине па преко Руже, са још једним његовим другаром. Ту смо се онако боље упознали ове недеље. Добар је, а и одговара јој некако. Овим путем није најкраће на мапи, али док се не заврши замена великог моста, и онуда је једнако далеко, овуда је бар занимљивије - мали мост, парк.
Једанаестог сретнем З. и нарочито В. негде, најавим да ћу до Змаја поподне, да зезам клинце, као што су старији долазили нас да зезају. Обичај некакав. Кад ја тамо, Васа код капије, па попричам с њим, и ево је В. и онај гитариста. Попричамо мало и они крену ка Леснини (обоје живе у суседним зградама), а онда и нас двојица. Видим В. иде ка пролазу кроз зграду, окренем око левог краја па је сретнем с оне стране као случајно. Остала би да попричамо, рекла да наиђем, ал' цркава од глади, оде да вечера.
Дванаестог, Драгана: "шта би радио да си једини мушки у женском разреду?" - "хммм... ваљда бих неким редом, па бих на крају дигао руке и кренуо у свет да тражим габоре... то ако си мислила на ваше одељење, све сте лепотице".
Данас, неки гости цео дан, ја кијавичав. Увече, "Бал вампира" од Поланског. Цело друштво ишло у биоскоп. У ствари је комедија, али има страшних сцена, са сабласном музиком и наглим звуцима. Пола сам провео ишчекујући следећи шок а пола љут што нас зајебава тако приземним триковима. Најбоље је било кад су се Полански и профа пењали уз оно завојито степениште (не спирално, спирала нема висину!) у потпуном мраку и без другог звука сем њих двојице. И онда не издржим него кинем, громогласно. Цела сала одмах рече "ах!", па онда секунда тишине, и онда колективно издисање. Савршено.
И сцена у повратку, неко одломио трн са багремовог жбуна, и боцнуо Чеду Јарбола у потиљак. Он одмах поскочио, уз гласно "аааа!", па се окренуо, видео ко је, и само рекао "ма, бегај".
Ту негде сам испуцао још једну ролну филма и почео најзад да развијам фотке у својој лабораторији. Тојест, шта сам већ имао од лабораторије. Јер, оно кад ми је ћале купио опрему, то је била само апаратура - треба још свашта, тацне, штипаљке, црвено светло, сушилица за папире, гумени ваљак да се папир приљуби за онај никловани лим. То је све ћале набавио у Темишвару, чак и дозне за развијање, и за 2х8мм (што нисам никад урадио код куће, много је компликовано а и траје). Та за развијање негатива, међутим, није имала те жљебове, него се паралелно са филмом намотавала пластична трака са избочинама код перфорација, што је добро као идеја, али је та пластика била прејака, и филм је умео да склизне у страну под притиском па онда уз једну ивицу буду тамне тачке где су те избочине налегале на емулзију. Радије сам развијао премотавајући траку из руке у руку, потопљену у развијач. Јесте да су ми прсти били после жућкасти и имали неки мирис још пола дана, ал' је бар било равномерно. Доста година касније сам дигао руке од тога и скупио паре за праву Патерсонову дозну.
Негативе сам радио у купатилу, тамо је могло добро да се замрачи, углавили бисмо пешкир преко прозора, мада онда није баш могао да се затвори, па сам то радио ноћу. Годину-две касније смо то решили прелепивши тај прозор тамноплавим самолепљивим тапетом, који и данас стоји тако.
За позитиве бих заузео кухињу и дневну собу, моји би отишли у моју собу да гледају теве. Неколико година касније, кад је теча Кића направио ормарић у који бих склањао ту лабораторију, телевизор је премештен на тај ормарић, и испоставило се да је довољна завеса, тај екран баш и не баца превише светла, па се папир баш и не би осветлио. Фотке бих оставио у судопери да се као перу (нисам им мењао воду), а онда бих их сутрадан сушио, или би тај део посла преузео ћале.
Склањање је подразумевало да се развијач и фиксир сипају у флаше, па је и левак био део опреме, да не бих прљао нешто кухињско. Временом сам се извештио да сипам право из тацне у флашу, и то не само из ових обичних тацни, него и из оних великих, нешто 50х75цм. Но, то је било неких пет година касније.
Оно црвено светло у ствари и није било баш црвено. Имало је два филтера, ваљда тамнозелени за негативе и овај жутозелени за папир. Унутра је била обична жаруља од 15 вати, иста она каква је код кеве у шиваћој машини. Те су трајале годинама, мислим да сам до краја (неких 20 година касније) потрошио још само једну.
Штипаљке су биле занимљиве. У Змају смо имали баш штипаљке, дакле два комада пластике спојене осовином и са опругом да их држи затворене. Ове су биле челичне, више као пинцета, са комадом гуме где су спојене, и са гуменим навлакама на радном крају. Чудо од дизајна, ко би рекао да ће Румуни тако нешто да направе, већина њихових ствари је била трапаво урађена. Мада, и то светло је из Дедеера, можда је и ово остало одатле.
21-XI-2020 - 10-XI-2025