Донео у школу свеж број "Студента" и невероватно смешан текст (а интелигентан и захтева неку начитаност да би се пратио) Вујице Решиног Туцића, тада младог песника. Чуо сам за њега и касније, није винска мушица. Наслов "Панта реи: страхоте подземља". Бисери попут овог:
"Млада невина женска, јесте ли повређени?"
"Нисам, фала курцу."
Овај спој званичног персирања и уличног речника први пут видим. Спомиње се и кука са крпигузима, пендрек на федер, јаја на дугме, буздован са љупким плавим машницама курареа. Углавном је реч о бајаги интелектуалцима који су забранили неки од претходних бројева. Има и фусноте: 1) Ахил, "Персијанци", 354. стих (што је можда и тачно, ко ће знати, поготово што се на обележеном месту спомиње пичка); 2) Паусанија, стари Грк о ком се ништа не зна; 3) курате ударац - ударац ногом у јаја; 4) куртончић - гумено цревце за омањи курац.
Дао сам га, редом, Вози, Бајчету, Средљаку, Вишњи (читала јој, каже, сестра - види, има сестру).
У позоришту, "У првом кругу" од Солжењициног. Велик руски писац, разводњен и умртвљен текст на сцени. Можда претежак за овакве прилике, кад школа откупи представу па продаје карте по разредима. Заузели смо ложу, као и обично, угнездио сам се између Славке (њој иза леђа једном ногом, другом десно) и Драгане (бутина уз бутину, уууу). Била нека сцена, предрамљена, кад оштар глас из звучника грмне "љубљење је забрањено", а Славка одмах "Драгана, пољуби ме". Тог тренутка се погасе рефлектори, па Драгана није видела да се Славка окренула ка другој ложи, па је пољубила мене, код ока. "Кога сам то сад пољубила?". "Мене ниси...". "Боље гађај други пут, ниси ми избила око". А онда сам на паузи спазио Д.М. и Вишњу у средњој ложи и преместио се тамо. Нисам је посебно барио, то вече су ми се свиђале обе.
Наредне недеље је већ било опасно питати ме за дочек.
Стојим тако са Вишњом, Д.М. и Возом и никако да га се отарасим. Претходног дана је скапирао и нестао, данас јок. Онда се појављује Моги (физичко) на хоризонту, и Воза нестаје у тренутку. Јер је имао кључ од мале сале, где је обично играо стони тенис са Бајчетом, па гледа да врати кључ, ако може, тек после зимског распуста. Да могу да дођу кад хоће и играју. А обојица из истог села... што овде? Овима се свидела та прича, а сад кад сам већ сам са њима... кренем да кукам како видим истих 27 креатура сваки дан, и оних четрнаест што парадирају пред нама. Д.М. ће "Е, чуј њега како се изражава". "...па је такво олакшање кад се нађем у оваквом друштву, живот постаје подношљив", али већ нису слушале. Ал' су ми пожелеле срећу на географији. А требала ми је, јер је матора вештица прво предавала ново (послао сам јој пољубац) а онда почела да прозива (повукао га).... Кристина није ту, Градивој исто... ајде Средљак на таблу. На то ја устанем и кажем "а таман сте научили да нас разликујете, сад нас опет бркате", "а ти си онај на -ић, да да", "Тако је већ боље, сад сте погодили." "Добро, реци нам шта знаш о... Бугарској".
Разред се сав начуљио, осећају да се нешто спрема.
"Види како сви чекају шта ћеш сад да кажеш, очекују представу, је ли?"
"Па подразумева се да не говорим само вама, него целом разреду. Сваком је то у крви."
"Добро, почни."
"Бугарска је балканска земља, и има среће што излази на Црно Море, а још више среће што има и Дунав, па туда има излаз на западну Европу."
"Извини што те прекидам, али кад си споменуо -ић, сетила сам се да, кад ми Југословени прелазимо њихову границу, ако се презиме завршава на -ов, не плаћа се ништа, ако је на -ић, мора да се размени 10000 динара на граници".
"И ја мислим да је десет хиљада."
"Тако би он прошао а ти би морао да платиш."
"Он ми је причао да је његов стриц служио на бугарској граници, па су му додали -ић на презиме, ко зна зашто, неки политички разлози, па сад има брата од стрица са презименом на ић".
"Стварно? Е, свашта. Настави."
"Кад смо код преласка границе, паде ми на ум како покушавају да развију туризам - Бургас, Варна, Златни Пјасци, али кад ми прелазимо границу, сматрају нас за западну земљу. Вероватно из политичких разлога, јер не сме се заборавити да је Бугарска члан Варшавског пакта, дакле под утицајем совјетског блока. И они нас међу капиталисте!"
"Дискриминишу нас."
"Управо. Да хоће да развијају туризам, требало би да отворе границе као ми... Бугари, као народ, се сматрају за Словене, али (овде сам уметнуо оно што је Спужва причао да су они Татари са Волге, па отуд име). ... Градови, осим Софије као главног града, ту је Димитровград, у ствари два града са тим именом... ма једном смо нашли и трећи али где оно беше... не могу више да га нађем (блефирам, нисмо). И Рушчук, како га они зову, али... чекајте, само да се сетим како... а да, ми га зовемо Русе. Или га Румуни зову."
"Добро, добро... да видимо шта знаш о Швајцарској."
Еееех... ту ми је лакнуло. Са Бугарском појма нисам имао, ово сам изблефирао из општег знања. Никакве реке нисам знао (не знам ни сад), а о привреди бих скрпио две реченице (поврће, ружино уље, нешто метал и угаљ... нема даље). Е сад Швајцарска...
"Швајцарска је алпска земља, граничи се са... и Лихтенштајном са француске стране. Судбина јој је доделила да буде планинска земља, али су сналажљиви Швајцарци и то окренули у своју корист. Ратарства скоро да ни нема, али је зато сточарство фантастично развијено."
"Јао немој тако да кажеш, није у духу..."
"Добро, запањујуће развијено."
"Јао немој ни тако..."
"Али зар се ви не бисте запањили да видите тако развијено сточарство? Нарочито млекарство, где од млека праве две ствари какве нико други нема: сир и чоколаду."
"Јеси ли некад пробао швајцарску чоколаду?"
"Срео сам је пар пута."
"Овде је нема."
"Нисам рекао да смо купили... него у кампу, поподне код комшија странаца, нађе се..."
"А, тако."
"Швајцарци у ствари тврде да им се производња чоколаде не исплати. Узмете једну њихову и једну нашу, рецимо Крашову чоколаду - укус се разликује у можда две нијансе. Али рецепт се љубоморно чува, јер те две нијансе укуса, то вреди милионе! И од тога Швајцарци намеравају да живе у будућности!"
"Стварно? Нисам то знала."
"Друга специјалност им је прецизна механика. Швајцарск сатови су нешто! (показујем руку) Ево, швајцарац, ради као сат!" (коначно примећује, жамор у разреду)
"Али стари."
"Шта, само три године, није нешто. А као филмаџија могу да кажем да су швајцарске Болекс камере најбоље, најјефтинији модел кошта као рено 6. Још једна специјалност су банке. Захваљујући неутралности, све околне силе слажу плен у швајцарске банке. Како год да се окрене, Швајцарци на добити (још два минута просеравања о банкама). Швајцарци на било чему зараде. Ето све те планинчине, брда снега, мука жива - а они и на томе зарађују, развијају зимски туризам. И то не онај прости, него чувена места, рецимо Сен Мориц за најбогатије, тамо иду Ага Кан, Ричард Бартон и други. Ко није био у Сен Морицу, тај није успео - у животу!" (цео разред се смеје)
"Баш тако. Сен Мориц је мера успеха."
"И онда језера. Циришко, Боденско, Женевско."
"И Давос."
"Е, да, Давос. Имали су чак и олимпијаду, је ли баш у Давосу била?"
"Не знам, нисам чула".
Прекинула ме код набрајања других градова и прозвала Сташу. После чујем да сам добио пет. Јесте одваљена. После су ми честитали јер сам
1. је превеслао као нико јер
2. код Бугарске нисам ни поменуо природна богатства ни индустрију
3. сам је зезао на све стране а није приметила
4. сам добио пет за просеравање.
Отишао у клуб да проверим филм. Она 16мм Болекс камера, коју смо пролетос зајмили да снимимо дугачки филм о граду, сад треба да одужимо то. Спремао се семафор са ове стране моста, па је требало да помогнем у изради елабората, тако што ћу да снимим неколико минута загушења у шпицу. Прво сам се попео до неког вишег прозора у СУПу (с оне стране моста) и одатле снимио уводни општи кадар, а онда сам крај саме раскрснице снимао како се гужва гомила, снимајући накратко свој часовник сваких четврт сата. Добро је испало, мада је обртач био мало бајат па је уз леву ивицу повремено лелујала нека сенка, иначе ваља. Поп је био тамо, са још једним типом и са братом оне В., кога сам после видео можда још једном.