Штагод да ми је браде порасло ових недеља, морало је да оде, уз доста косе, почиње школа. Јуче сам отишао до ДЦ-99 и договорио са Скулетом да ми глуми у "Не може". Да, снимаћу га.
Слађа је на небу: Пишта је откачио Славку. Не тиче ме се шта ће сад бити, то је њено. Да ли ће бити мезимица у њиховом ужем кругу или не, такође је њено. Ми (кева и ја) смо закључили да не морамо да одлучимо да ли и колико да јој верујемо. Може и да буде истина, донекле, кога брига.
Поподне се нашао код клуба са Скулетом, снимио већину сцена из његовог дела.
Смена нам се мењала на зимски распуст. Прво полугодиште првог разреда смо ишли пре подне у школу, а друга гимназија поподне; онда смо се од фебруара 1971. мењали и ишли ми поподне до сад, и сад опет преподне. А таман сам био навикао да слушам Николу Нешковића и „Музички рели“ од 12:10 до ваљда 13:00 или можда и 13:30. У подне је Други програм радија почињао да се емитује, и терао је до 20:00, кад би исти талас преузео Трећи програм. Док је други био већином забаван, трећи је био скроз озбиљан, то је била наука, филозофија, економија и класична музика, чак и експерименталне радио драме. Добро, и џез, експерименталан или макар авангардни.
Е сад како да слушам то кад сам у то време у школи, хммм... Срећом, ту негде сам добио свој трећи и ваљда последњи транзистор, или сам можда скупио довољно кинте од фотографије па га купио, свеједно. Био је мали, звучник никакав, али је могао да стане у џеп и имао слушалицу. Пуштао сам широке зулуфе, почев од слепоочнице, што је некако било популарно још од шездесет осме, носиле су то и девојке (нпр. Ренцика, па и две-три из разреда), те је то таман могло да покрије танки кабл од џепа до увета, а друго уво ми је остајало слободно да пратим час. По распореду, то је био час биологије, који смо слушали често горе код Слонова у кабинету, где бих ухватио седиште негде подаље (мада сам и иначе седео у задњој клупи, али у средини; у кабинету сам хватао задњи ћошак да ми не види уво). Професорица је била позамашна, бар из нашег угла гледано, били смо сви млади лепи и мршави, па смо је звали „Крдо слонова у бришућем ниском лету“, што је ипак мало подугачко за надимак.
30-XII-2020 - 5-II-2025