Пуком случајношћу нађох један фајл (аутоматско књижење камате у главну књигу) писан испрва за "Први полет", где је радила Марина. Ово би требало да је међу последњим посетама њима, јер се овакве аутоматике не раде док све остало не проради - да би се пребацивали подаци између апликација, ваља прво имати апликације и податке. Ово је уједно и једини фајл где се та фирма спомиње, јер дискета на којој су ми биле ствари за њих спада у оне две трећине које више не могу да прочитам, због левог формата од 720К који смо тада користили.
Газда је био занимљив лик, културњак, чак је у згради, са сокака, имао и књижару. Управо ју је затворио, не купује село књиге. Марина ме одвела да претурам по књигама, што је трајало добрих пола сата, књиге лежале по хрпама на поду у нуспросторији. Стрпљиво је чекала да завршим. Мислим да продаја није ишла јер су књиге биле већином... без везе, небитне. Вишкови тиража, пригодне књиге, штампа да би се штампало... Нашао сам само једну за себе, "Бил, галактички јунак" Харија Харисона. За џабе.
У клаанци њиховог шефа већ одавно зовемо Њ, ваљда од септембра 1990. Пред главним улазом (закључаним, наравно, види чланак о клаанци), уз паркинг, одавно ради и киоск где продају своје ствари, наравно пре свега својим радницима, јер ко још зна да је постављен. За време паузе за доручак девојке обично оду да пазаре нешто па део доручкују а остало однесу кући. Било је ту и добрих ствари, пилећи паризер од МОМа (како је објаснио Њ, „машински откоштено месо“), што су тада још радили како треба, а и нешто налик стишњеној шунци, од ваљда белог меса. Дође једна од њих тако са пуном кесом, а баш се трефила једна од згоднијих и прсатијих, и пита је једна друга „имаш кокошије груди?“. Ова се ни пет ни шест погледа у сопствени деколте...
Стиже кафа, и грешком добијем неку са шећером. Срећом, нисам ни пробао, него се ова што је донела сети да су све са шећером, реко хвала лепо, онда радије нећу кафу, а она ће „сад ће да се кува одмах друга, па ћу им рећи а ту твоју дај (па покаже на ову што је управо стигла па је ваљда нису бројали) њојзи“. Искористим прилику па „а ти си Њојза! Баш ми је мило што смо се упознали... а ко је онда Њеза?“. (ово на рачун њиховог босанског говора, где се не каже њој него њојзи, и не њена него њезина)
Ту се негде, неколико пута, понављала сцена са једном наочитом, која је све чекала да завршим шта имам па да провери, и уместо да довуче неку столицу па седне до мене, чучне поред. Сцена ме неодољиво подсетила на исту такву од 11-X-1986., а поглед је и имао где да падне, било је и деколтеа и добрих бутина, минић је покривао једва пола... М, да, знам те форе, муж пајкан, ти би ал' да ти не уђе, хвала лепо, ако досад нисам ништа шврљно на послу, сад тек не морам.
18-VII-2021 - 7-I-2026