28-XII-2014.: Последња рука пред фајронт
Навршила је шездесету и могла би да се пензионише, али се закон нешто мењао - женама је увек требало 5 година стажа мање него мушкарцима, тј ја ћу свакако морати да чекам да напуним 65, а она би требало да може са 60, али су решили да нас изједначе. Тако њено годиште стиче право на старосну пензију са шездесет ипо.
Међутим, данас се јави Ђенђи да је пита да ли је поднела папире, јер до краја године још може по старом. А баш супер, сад ми јављаш, кад има још три радна дана, а и све се мислим како ће да буду расположени да раде кад навале још њих педесет у та три дана, од чега последњи ионако одлази на пијуцкање пред дочек и завршава се у 12, да ухвате тај последњи воз. Башка што ништа од папира није ни спремила... те она тако одбије да подлегне паници и да убаци поступак у пету брзину. Ова се нешто обрецне, оно "па теби у ствари пензија баш и не треба, а?", а ова моја јој мртва ладна само каже "и не треба". Ова се наљути нешто, брзо прекине везу и одонда је више нисмо чули.
А шта сад, нисмо солидарна сиротиња па се више не можемо дружити, а? А што је ова одјебала своју кеву, годинама није ишла код ње, ова је и умрла а да се нису видели, што је наследила кућу на време (а не као ми што смо годинама зидали и сналазили се, а наследили кад смо већ имали три-четири куће којегде и више нам није ни требало), што је она увек ишла на којекакве семинаре и фино се огребала о систем, што је отхранила тог једног сина а ми три ћерке... ма дуже смо ми танко пишали него она, њој је пала нумера тек кад јој је муж остао без посла. То што одбијамо да нагазимо дугме за панику чим се укаже прилика да се измузе нешто од државе... то је ствар душевног мира, не статуса.
А и да је подлегла хитноћи, не би прошло. Кад је то кренула да шета папире за пензију, тамо негде априла, испало је да ни нема доста стажа, јер јој министарство здравља (као послодавац) није уплатило за 1993., 1995. и 1996. годину. Што је масовна појава, нису уплаћивали тада, нису уплатили ни касније, него кад се неко појави са захтевом да се то регулише, уплате тада. Они који се не појаве, који су у међувремену побацали кашичице, испадну систему чист ћар. То се тако регулисало и у њеном случају, и значило је само додатни одлазак до социјалног (у избаченом крилу водоторња, до гимназије). За радну књижицу, међутим, морала је да оде до министарства у Београд, иако би требало да је радна књижица сад непотребна, социјално ионако више верује оном што има у рачунару.
Посебна прича је био први сусрет са системом по питању пензије. У канцеларији седе њих двоје. На зиду календар, реклама. Чега реклама, неке туристичке агенције? Отприлике... приватна фирма за погребну опрему. На правом сте месту.
Овај јој прво каже да она нема право на пензију, онда мало погледа њене исправе, па њу, па два-три пута шврља погледом са датума рођења на особу и назад и на крају "гле, ко би рекао, испада да имате...". Но, и то се некако средило. Пензија је, наравно, сића нека, нема 200€, накупила је тек мало изнад минимума од 15 година стажа (шеснаест и нешто), али како кажу*, пензија се не гледа на метар него на комад.
Пао леп снег... нашкљоцао сам се доста, и док сам свраћао код ћалета током дана - имам снимак сакса у старом сокаку. Ова два снимио са спрата у сумрак.
Сутрадан сам нашкљоцао и много више, јер сам ишао нешто до града, због ћалетовог слушног апарата, ваљда да видим имају ли нешто јаче, јер ово што има је скоро као да нема. Пошто сам ишао после посла, већ је увелико био мрак, а свуда снег, и наранџаста светла, и новогодишњи угођај, чак и некакви дедамразови ординирају главним сокаком, ма дивота. Овакву комбинацију светла не налазим сваки дан.
----
* на тему "ко измишља све те вицеве" - не кажу, тј можда сад кажу... ово сам сам измислио, ал' се то никад не каже тако, него се протура... имам дуже објашњење за то на Суштини
Спомиње се: водоторањ, дочек, Ђенђи Тодоров, суштина, на енглеском
10-VII-2021 - 31-X-2025