16-X-2007.
АСРМ, други дан. Пошто је штанд већ постављен и све је тамо под кључем и камерама, носили смо само своје лептопове. Имали смо времена и да свратимо негде успут на доручак (где смо били око 8:30) - од хотела до изложбене хале нема километар, па смо пешке, лакше тако него се јебавати са саобраћајем и паркирањем. Јесте средина октобра, али ово је Вирџинија, добро, де, Диси, и чак су и наше службене мајице биле помало вишак.
У 9:30, наравно, смо на штанду и наилази раја. Канда сви они што први дан нису имали времена да се задржавају гледају да то сад надокнаде. Дошао је чак и онај дебели, код кога смо свраћали и пре два месеца.
Срећом, столице су сајамске, металне, направљене да издрже бар десет година. Наишла и Ђианг и, наравно, имала још да поприча са Јаном. Њој увек треба још података који се могу извући из наше базе, она увек има недовршен научни рад за који јој треба још неки извештај.
Пост фестум, наравно, још пар Хајнекена с ногу, овог пута у друштву неких других дама из бранше, такође искусних корисница Федса.
Ујутро тек приметим да Диси, бар тај центар, и не изгледа лоше кад излази сунце.
Истина, овај први снимак није ту због лепоте него што сам се згрануо кад сам видео величину тих градилишних саобраћајних знакова. Па само за њих им треба посебан камион. Добро што идемо пешке, па ово је упола спорије од иначе спорог.
То је тај поглед кроз прозор, са не знам ког спрата, петог или шестог. Јан и ја смо били цимери, а Дејвид и Норман у другој соби, не баш поред нас. Састанци су углавном били у нашој, пошто смо само једном били у њиховој, можда још четрнаестог, и Норман је дигао не знам какву тираду што му је неко сео на јастук. Наслушали смо се бактериологије и свега. Реко, ако је све то тако тачно и ако досад нисмо еволуирали да нам то не смета, како то да још постојимо као цивилизација? Но, није се дао зауставити, и више нисмо ни улазили код њих у собу. Дејвид ми се вајкао, „видиш с ким имам посла“, ал' није ни покушао да се меша.
А и попричао сам са њим и објаснио му зашто нећу ни да пипнем финансијски део апликације - напросто зато што све што ја знам о књиговодству овде не ваља. Овде књиже у 20-30 колона, има толико врста промета, где које од тога упада у контни план, ту има толико тога мимо нормалног дугује-потражује, не умем да се снађем. А да не спомињем да су овде нормалне неке ствари за које се код нас ишло у затвор - например телефонци ми фактуришу нешто без везе, кажем им да одјебу јер је то услуга коју нисам наручио, они кажу „добро, додаћемо потраживање на ваш рачун“ - то је вештачко увећавање промета, ви књижите паре које нису прошле кроз рачун, које нису ни постојале. Ал' не, то је овде нормално, чуо сам то скоро сваки пут, ови као да не знају шта је сторно, нема „зајебали смо се са фактуром“ него „а, добро, писаћемо као да сте платили“.
Долази неко троје лекара, моји ми шану да су у питању неки Руси, већ су причали нешто на претходном сајму у Лиону (за Амере: зарез Француска). Почну ови нешто туц-муц, иде тај енглески ко салата, јел' би овај, како се оно каже, ваша апликација могла да ради и на руском.
"Кањешна", наравно да испаљујем из пушке јер већ минут ипо чекам да човек коначно заврши реченицу, а и питање сам погодио пре него што је успео да га срочи :).
Е сад још само да видимо да они имају пара. (не, немају, ништа од тога није било)
Последњи дан вашара наиђе баш гужва, за тих неколико сати до ручка. Штета што анонимизујем фотке, ово је била врло занимљива фаца. Очи замало буљаве, скоро да штрче, а опет некако сањиве... гласа није пустила, причала је њена колегиница.
Мало сокоћало са штампачем је посебна прича - сви који сврате на штанд су дужни да се ту региструју. Имају неку картицу, шта ли, и сад да ли принесу или Дејвид мора да прекуца неку шифру са ње, ал' углавном сајам има трага ко је с ким разговарао, а вероватно после и достави свима додатне податке о саговорницима, да се не губи време на размену штампаног материјала итд, а и да мало да они одиграју своју улогу посредника. Света дужност посредника је да убеди обе стране да им је неопходан. Сокоћало одштампа и неку цедуљу за обе стране, да ли као подсетник, ђаво ће га знати.
Око пола два је наишла једна из Атланте, која би била баш лепотица, чак јој и дечачка фризура одлично стоји (она бар није исправљала косу), да нема скоро сто кила. Штета. Још увек лепо изгледа, ал' само зато што јој је лице још младо и затегнуто. Шта уради та меласа.
Сат касније смо већ паковали пинтле. До 15:00 као да је прошао тајфун, нигде ничег нема.
Поподне смо сели по собама да мало данемо душом, што ће рећи да смо радили. Чак сам стигао да урадим нешто у КААРу, ништа велико, само додао да се још нешто бележи у дневник.
Увече се Дејвид извинио и нестао некуд, а нас тројица смо свратили негде на пиво, онако на тротоару, што је у Дисију реткост - ово је можда оно доба године кад запара више није тако страшна и може да се седи напољу. Таквих недеља баш нема превише, мада видим да је кафићу преко пута баш посећена башта. Или је тако само у ово доба године, и у оних месец-два крајем пролећа, док не почне.
Спомиње се: АСРМ, Дејвид Бертон, Ђианг Вонг, Јан Бренкелен, КААР, Норман Шен, Федс, на енглеском
28-II-2022 - 10-VII-2024