03-IX-1984.
Од фотки за септембар има једна серија, сликана у гаражи, са путујућим блицем. Дошао Лоба да му сфоткам две-три слике, огромног формата, конкурише за неку стипендију из Немачке, нека фондација, бемлига. То смо прислонили уз онај предратни орман у дну гараже, статив нисам имао но смо ваљда ставили сто у средину, на њега хоклу, и онда сам у мраку шкљоцнуо жичаним па га причврљио у том положају, има шраф за то, и опалио блица четири пута. Добро је испало, а и он је добио ту стипендију, па су њих двоје отишли тамо, и онда се нисмо виђали неколико година. Ал' то је добио касније, бирократија је то, поступак је трајао можда две године, или ни није прошао из прве.
Ово је Нина, у свом класичном издању. Увек је некако успевала да јој се један рукав дигне а други спусти, и то да разголити раме. Дрво у позадини је огромна трешња, коју смо нас двоје посадили још 1976. Та је рађала ненормално добро, била увек одлична, и срећом уз гаражу (не него намерно) тако да је тај равни кров, што је увек прокишњавао, бар послужио да можемо више да оберемо.
Љуљашка је бакино дело, она је то и правила док је радила у фабрици. Ту су деца баш волела да се играју. Не знам да ли је издржала до 1992. или је бака направила нову.
Мачка се зове Азраелка, по Гаргамеловом мачору Азраелу из Штрумфова. Била је баш мршава. Наредне године је имала и мачиће, баш лепе. Нини нисмо баш успевали да објаснимо да их не дира и не гњави, ал' не вреди. Само дође из гараже и каже „узела сам маце!“. Мачићи су се некако разишли по комшилуку кад су порасли, или смо нашли коме да их испоклањамо. Наредне године је опет имала два-три, још лепша. Једног смо однели Гити, а остале је ћале однео на имање на излазу из града, тамо увек има мишева јер има хране за свиње, требају им мачке. Повео је и Нину, да дете мало види и велики свињац. Тамо је видела једну како чеше раме о стуб, трљајући га горе доле. Остало је запамћено њено „гле, свиња ради склекове!“.
На послу сам био смислио фору како да разреду не окрећем леђа. Тј можда сам то смислио још прошле године, ко ће се тога сетити. Елем, табле су биле широке преко целог зида, машинска захтева доста цртања. За толико имам мање да бришем, или да ређе позивам редара да изводи своју тачку и забавља разред, али је зајебан тај скроз леви крај табле у ћошку до прозора, јер морам да им окренем леђа док пишем, а онда крене граја. Е па баш и не морам - сетио сам се да сам оно 1976. вежбао да пишем левом руком, кад сам схватио да бих нагло постао неписмен да ми се нешто деси са десном, нпр гипс. Узмем креду у леву, и испадне још лакше него оловком, и не много ружније него десном. Посебно добар ефекат је био што је то било схваћено као трик и привлачило пажњу („види како профа пише левом!“), тим боље.
Догађало ми се да два-три-пет минута пре краја часа немам више шта да радим. Време сам проверавао оним џепним сатом што сам узео у Москви (24-II-1978.), то је дискретно и могу да изведем окренут табли, што је једна од две ствари које сам запамтио из методике (друга је „немојте викати, треба гутати креду 40 година“). Фора је, како рече тај мртвозер, да кад ђаци виде да професор гледа на сат, већ се и сами опусте и више не прате, а с друге стране делује професионалније кад профа има осећај за време и не изненади га звоно, делује као магија. Оно, и они што су мени предавали су углавном савладали ту магију, ретко смо виђали да буде „шта, већ звони“ или да три минута зазјава и не зна шта сад да ради.
И онда им или испричам неки виц, или ако баш не могу да се сетим или је остао само минут, извадим кесу (касније тозну) и кренем да завијам цигарету. Јесте забрањено пушење у учионици (осим за време поправног), ал' о завијању нигде ништа не пише. Након неколико месеци тога, приметим да неко у задњој клупи пружа руку ка суседу из средњег реда, и добија паре. Објаснили су ми да су се кладили да ли ћу да завијем за мање од 20 секунди. И то већ који пут.
Плату смо добијали на штедну књижицу, што се није звало рачун из не знам којих разлога. Напросто бисмо отишли до банке (сви код исте, у случају СИЗа за образовање, Љубљанске, тачније Лубланске - у словеначком љ није засебно слово) са резанцем*, они би то сравнили са списком који добију од школе, па би нам то уписали у књижицу. Готовину бисмо дизали одатле, одеш попуниш налог за дизање, шалтеруша то провери (имаш ли ти пара колико ту пише, за толико су изгледа имали рачунар), напише налог благајни, благајник ти одброји колико дође. Имали су неког брадоњу на благајни, он је био чудо, тај балет руку док броји паре, то сам волео да гледам. Не због пара, него што је био толико вешт да је постигао елеганцију покрета.
Десило се укупно једном да ми је шалтеруша била Бранка. Откуд она ту. Поздравили смо се тихо, попунила је шта ми је требало, отишао до благајне, добио паре и онда је четрдесет година нисам видео. Деловала је штогод смушено, без осмеха, не баш тужна али некако би радије била негде другде. Као да ју је шеф изрибао пре десет минута. Ко зна шта је било.
Ту негде се сећам да сам опет ишао на мобу, код колеге машинца (или беше металурга... ма биће да је и он ријечка школа). Овог пута на Граднулица Гувно, северни крај града. Ту је кренула дивља градња, па је град решио (најзад) да пусти извесну количину плацева, те су настале три-четири нове улице. Исто све као и на свакој другој моби, ни не сећам се шта смо радили, можда је дизао другу плочу, сећам се да је већ имао неке зидове. Опет све оно друштво из машинске, ал' не само математичари, него и инжењери, па чак и неко од ових што предају физичко. Сећам се само да је за ручак била нека пасуљчина из огромног експрес лонца, онако домаћински.
----
* плате су се обрачунавале на огромном папиру ширине скоро два метра а висине колико већ има људи, у два примерка. Обрачунац би уписивао бројке у одговарајуће колоне већ где шта дође. Била је колона за радне сате, за број бодова, за проценат додатка за минули рад, за боловање, за плаћено одсуство, за порез, за доприносе за социјално, за рате кредита итд итд, ко ће све то знати. Свако је ту имао по један ред. Онда би обрачунци извукли збирове, откуцали вирмане и архивирали свој примерак тог чаршава, а наш примерак би био исечен у редове, тако да је свако добијао свој резанац, на њему све пише.
Спомиње се: 24-II-1978., Бранка, вирман, Маргита Гунароши (Гита), моба, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), поправни, Слободан Шумић (Лоба), тозна, на енглеском
4-VIII-2022 - 11-V-2026