септембар 1964.
Код Власте и његових у Вршцу. Нешто се као сећам, више са фотки. Не знам како смо се попели на брег, вероватно пешке, уја је тада имао само мопед. Радио је у некој пољопривреди у селу, скоро 20км ван града, ишао њим на посао, лети зими.
Имао сам шушкавац, што је била велика новост. Кишни мантил, од јаче синтетике, и стварно непромочив. То су тада добили сви пајкани. Не знам да ли је икад имао званично име, надимак је име. Стекао га је по звуку који је производио на најмањи покрет. Питам се како су се пајкани прикрадали у томе.
Ујна је била права босанска лепотица, кад је хтела. У њиховом станчићу, међутим, често је била намрштена, косе стегнуте у реп или пунђу, строгог израза лица. Нешто је подозревала да се уја швалера, мора да су јој стизали абери са више страна, наравно да је била набусита и зловољна.
Има и пар фотки са више нас - ту је тетка Милица са мужем, тетка Дара, у некој авлији. Иза нас су неки старински прозор и врата, дрвена каца, послагане цигле - можда смо отишли на село (бусем? нико још није имао кола). У ово време је у Вршцу грожђебал, ал' смо га намерно заобишли, да избегнемо стотине пијаних по улицама што пишају где стигну.
Од ове године постоји и фотка где стојим са другим ујаком у центру, а иза нас се диже велики бетонски костур - градио се водоторањ.
Ваљда ово лето, или претходно или следеће, сам добио прави каубојски пиштољ... па, налик. Буреташ, али се буренце није окретало, а било је и таквих, у њих би улазило шест као метака, што су биле некакве јаркоцрвене пластичне шољице, око 3мм широке и дубоке, са нешто барута налепљеног на дну. Ороз би отпустио ударни чекић, који би опиздио по чаури, барут би експлодирао, а механизам би окренуо буренце за шестину круга. Овај мој је био много једноставнији, радио је на котур траке, ширине око 4мм. Трака је била двострука, папирна, лепљена, али се између слојева на сваких, шгјз, 12мм, налазио по један кружић барута. Опет ороз потегне опругу, успут подигне папир до следећег комада, на крају ослободи чекић који онда звекне по баруту, то пукне и ето весеља. Муниција за оба модела се продавала по трафикама.
Постојала је и трећа врста, такозвани енгејац, који је ваљда био стартни пиштољ за трке, и трошио праве чауре, наравно ћорке. Фора је била што је изгледао као прави пиштољ, вероватно копиран од руског нагана па се зато тако звао. То сам чак држао у руци једном и опалио пар комада. Гледам сад шта се од антиквитета продаје на ту тему, па ни налик, мора да је било више модела.
Десило се да сам једном опалио док сам баш нишанио у нешто, и да ми је неки комадић упао у око. Наравно, ткиво је реаговало, лучила се слуз и шта већ треба. Нисам смео да кажем да сам држао пиштољ преблизу, него су ме одвели до лекара, и овај закључи да вероватно имам алергију на барутне гасове. Ћале се забринуо, јер како ћу у војску... Од свега на крају није било ништа, јер сам убрзо потрошио муницију а и дошла је јесен, нисмо више толико седели напољу. Пиштољ се утом покварио, онај потезач више није добро вукао траку јер је пиштољ био од неке мекше легуре, остругало се то. Споља је и даље изгледао као никлован, неко је ту усавршио електрофорезу (мада, то се радило потапањем у раствор са јонима метала, а ово је било метализовано само споља).
И ова алергија је нестала као и она прва (в. април 1961..
-стој!
-стао сам
-гдре си био?
-срао сам
Спомиње се: април 1961., 25-VI-1969., Власта Зарин, водоторањ, тетка Дара, тетка Милица, шушкавац, на енглеском
14-VII-2022 - 4-X-2025