24-VIII-2004.
Двадесети.
Ћале јавља да је навраћао Кечига. Програмирао фискалну касу у кафићу негде низ улицу, па свратио. Није се још оженио.
Вечерас роштиљамо. Данас је кренула и са нешто јапанске кухиње, правила је први експериментални суши. Ја сам то пробао још кад је Брља први пут био овде (ал' Брља није смео да ризикује, наручио је нешто у стилу "море дај ми бре нешто конкретно"), и по мојој причи се нису баш одушевили. Сад откако и Нина и Лена уче јапански, пазарила је и јапански кувар па... свиђа се и деци. Нори (ону јапанску морску траву у коју се то замотава) и краткозрни пиринач смо набавили у оном кинеском дућану на булевару, где сам нашао и визитку од кинеског буса.
На фотци је Ленина машина али у кутији од Змајчека - још сам трошио ону кутију што ми је Рикардо набавио прошле године, а њој ето ова. Монитор јој је оно срањце што нам је он увалио, Пакард Бел, наравно да нема везе ни са хапеом ни са Белом, само звучи. Но, радио је посао до даљњег.
Нина мало мало па примети шта је различито овде и кући. Јуче поподне смо ишли да тражимо да купимо ново прасе, и успут само гледа како су овде већа кола, а и нема толико петљавине кад хоћеш да кренеш или да изађеш из кола. Каже она да је гледала како искључују аларм, па скидају ону канџу са волана, па убацују радио, па тек онда везују појас и коначно крећу. Овде ништа од тога - само појас, ручна, крећи. Предност малих кола - нисам никакав мамац за лопове, а и нема их толико у односу на број кола. Каже да Корола код нас спада у већа кола.
Двајспрви.
Отишли до Ричмонда, да им попунимо кујну за почетак школске године и преселимо Нину. Најближи Волмарт (практично ван града), па напунили колица. Кад, цврц, нисам понео пластику, остало све у радним чакширама код куће. Оставили пуна колица на каси и вратили се необављена посла. После су отишле до дућана у комшилуку и напазариле само оно најбитније, и неку торту приде.
Питали Нину које боје хоће собу. Каже... хм, наранџасту... овако. И скине чеп са сока од поморанџе. Стрпам тај чеп у џеп, и после га покажем оном лику код Луа, „ову нијансу“. Тип је узео чеп, сравнио га са десетак картона у разним нијансама, потрефио најближи. На њему је већ писало шта треба да укуца у мешалицу, вероватно комбинација цмжк (цијан, магента, жута, контраст*). И испало је тачно како је замислила. Степениште је онако мрљано плаво и бело (да се не види толико како су терали фрцокле са површином) а соба је до пола висине прозора наранџаста, а од пола са све плафоном тако мрљано наранџасто и бело. Кад о заласку упре сунце у ту собу, ако стоје отворена врата, са степеништа изгледа као да је горе пожар.
Вратили смо се кући као и обично, кренули у сутон, стигли увече. Кинески бус полази у поноћ. Позвао такси, 20$, то ће да плати ЈуниЏуЕл. Ујутро у седам сам стигао у Њујорк (не Њујорк), јер се Велики Штрумф заказао за недељу. Опет сам узео вишедневну карту за метро, на 10$, таман ми потраје док сам тамо. Мада ми у ствари треба само у одласку и повратку, јер остатак времена идемо пешке, треба да пређем тринаест ћошкова на север и два на запад.
Стигао сам по реду вожње у кинеску четврт, мало гледао како Кинези раде таи-чи вежбе у парку, докотрљао се до хотела око девет, оставио торбу и цуњао по крају до једанаест, кад је соба била спремна. Недељом неколико авенија (на Менхетну авеније иду са југа на север, прва је уз Ист Ривер, девета или десета уз Хадсон, а има и пар прекобројних између; улице иду са истока на запад, прва је јужно, одмах више Каналске, која јесте била канал некад, Централ парк је од 59 до 70 отприлике, а северно од 96. улице већ није отмено)... елем, недељом неколико авенија затворе за саобраћај, подигну шатре и штандове и удри у вашар. Нема шта нема, грчки роштиљ, тајландска клопа прекопута, мобилни телефони, ђинђуве, одећа, чак и удружење атеиста има свој штанд где се залажу да се најзад спроведе раздвајање цркве од државе.
Ово сам снимио на ћошку иза хотела, ваљда раскрсница друге и тридесет друге. Не, нисам попио кафу у Старбаксу, тамо нема нормалне кафе (у ствари има, ал' док нађеш како се зове ове недеље), него у овом забаченом кафеу. Ту поред гвозденог сушија има и неки индијски ресторан, фасада сва у бамбусу, и много скромнији индијски ресторан са друге стране, где сам укапирао да могу људски да ручам за пешес долара - чорбица, неко вариво, нешто меса. Ма прави мензашки ручак, таман да се прегура дан. И касније сам редовно ишао тамо, најчешће на вечеру. Имају и бесплатан интернет, ал' нисам имао на чему да га хватам, а на оних пар рачунара је увек био неко. Мислим да сам ипак једном или двапут то искористио да се јавим.
Поподне сам се појавио у фирми како је и договорено, и остао само два сата. Но, битно је да сам био виђен да сам се појавио у недељу.
Овог пута ми соба гледа на север, па се указао поглед - Царскодржавна зграда (Емпајер стејт) и Крајслеров торањ. Прозор нисам ни покушавао да отворим, па се онај шљаштинг са торња одражава у стаклима.
До јуче сам фотке радио у резолуцији 1280х960, јер сам имао само неку малу меморијску картицу, па да не заузимају више места. У понедељак (23.) сам се частио већу, може да стане неколико стотина фотки, и прешао на 1600х1200. Ваљда се штогод примети.
Радни дани... па, динамично и хаотично :). Седео сам за бар пет машина и нигде нисам имао стално место где могу да седим, јер сам се шлепао код одсутних. Наслушао сам се и драгуљарских прича, о томе како госпођа донесе некакав камен да јој се угради у прстен по њеном избору, и Акив буде паметан па прво тестира камен и види да то није никакав дијамант, него кубни цирконијум, дакле фино брушено стакло. Саопшти то госпођи, на шта она мртва ладна оде у угао, извади мобилни, одвали паљбу на мужа, заврши тираду, спакује мобилни, извади кредитну картицу и припазари готов прстен са поприличном каменчугом за цирка четрдесет хиљада долара. Та врста ловачких прича чини главнину фолклора у фирми.
Велики Штрумф је био тамо и стварао хаос око себе. Он као нешто тамо сређује ствари и доводи их у ред, а ваљда ни сам не зна шта ради. И све ми се чини да је старији од мене чак годину - две... једино што има више седих у бради па делује озбиљније, и што је навикао да заповеда, па сам ја уобразио да је он не знам колико старији од мене. Једва сам га приметио док сам био тамо - он није у стању да задржи пажњу на мени дуже од десет секунди. Постави једно питање, одговорим што краће и језгровитије умем, и он или одмах пређе на неког другог, или постави додатно питање и не сачека одговор. Уосталом, у каквом хаосу држи фирму, није ни чудо што мора о толико ствари одједном да мисли.
О мом одласку у Белгију већ две недеље ни речи. Треба да се сретнем са Давидом наредне суботе у Њујорку (идем опет, јер никако да почну да користе програм, треба им неко да их гурка, телефоном не иде никако). Сад поготову откако је Штрумфов зет, који је у Њујорку изигравао директора, прешао у Белгију - сад се тек не зна ко је зашта задужен. За мене, очигледно, није задужен нико - што је у неку руку добро, заветрина, али опет ако ми нешто треба, немам коме да се обратим, него морам да пецам Давида. А он је нешто много заузет ових дана, слабо стижемо да се ишчантрамо.
Један дан сам провео радећи код Симе у шпајзу. То је као магацин папира, и његов дућан, где има свачега а није веће од нашег купатила. Ту је и клима која хлади орман са серверима (који су само равне плоче које се уштекавају у оквир, а дискови и напајање су негде доле, монитор и тастатура укупно комада један, па се преклопником бира за који од рачунара ће да раде). Тај орман је одмах иза зида, а ово је све згурано у угао поред рецепције. Скуп је простор на Менхетну. Виђао сам вецее у друмским механама пространије од директорове канцеларије овде.
Видим горе кутије од Федекса. То са Федексом је смејурија жива. Да би гарантовали квалитет дијаманата, сво камење иде на процену у гемолошки (!) институт, што је фирма која заузима неколико канцеларија два спрата ниже. Да би постојао папирни траг и да би сваки корак у преношењу камења тамо амо био документован, не смеју да се спусте ни степеништем ни лифтом, него шаљу преко Федекса. Онда њихов човек дође, покупи кутије, и однесе их исто тако лифтом два спрата ниже. Онда ови то прегледају, напишу сертификате, упишу и серијске бројеве на сваки, и врате опет Федексом, два спрата навише. И у сваком кораку двоје потпишу примопредају и папирологија расте као квасац.
Наравно, нормалан камен нема серијски број. То су измислили недавно, због Анголе и делом Јужне Африке, где се разно локално ратовање финансира дијамантима. Е сад званични рудници уписују ласером микроскопски ситне серијске бројеве у сам камен и то је као кошер а остало је крваво камење. Нигде у ствари нема гаранције да и ово остало не може да добије серијски број. Урезивање тог броја је још једна варка којом се диже цена и предњачи пред конкуренцијом која то још не ради. На крају сви то раде, сви преваљују трошак на купца, и све је исто као пре, само скупље.
Ово сам снимио у купатилцету у соби, да покажем како шмрљаво лепе плочице и колике фуге остављају и то им пролази у хотелу на Менхетну, леле... Па она је доктор за ове. Добро, мајстор.
Ма и остало је фушерај. Разне ствари по хотелу су урађене у неком квазигрчкоримском стилу, са као каменим фрцоклама, фризовима и чиме све не по којекаквим буџацима, уз плафон, ма чак и у лифту. Што је све или гипс па офарбано металичном бојом или да личи на камен или циглу, или некад и плута или мало бољи стиропор. Пожарно степениште је префарбавано десетинама пута и свака претходна боја негде провирује, то се само љушти и отпада. Рекло би се да позоришне кулисе раде озбиљније.
Једино је мермер у фоајеу, са све мермерним пултом на рецепцији, баш прави. По томе се гази, то додирнеш, и онда треба да мислиш да је и остало такво. Ногекако.
Ал' бар се држе традиције: хотел нема тринаести спрат.
----
* у енглеском се и цијан и контраст пишу са ц, па се зато у овом систему боја потоњи пише са к
Спомиње се: Горан Стаковић (Брља), Давид Краковски, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јисак Квјатник (Велики Штрумф), ЈуниЏуЕл, Невена Средљевић (Нина), Њујорк, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Сајмон Бухолц (Сима), Таса Раденков (Кечига), на енглеском